Znate li da je naš knez Miloš poslao prvog čoveka sa nečim što bi se danas nazvalo turističkim vaučerom? Bilo je to davne 1837. godine. Poslao je pismo starešini Sreza banjskog da primi zastavnika Lazarevića iz Kragujevca, da mu nađu dobar smeštaj, hranu i preporuče ga doktoru Đoki za lečenje.
Taj Đoka, to vam je bio Poljak Leopold Erlih, koji je primio pravoslavlje i postao Đorđe Novaković. Mi smo ga zvali Đoka Pokreštenjak. Bio je jedan od samo četiri lekara u celoj Srbiji tada! Vrlo pametan i duhovit čovek.
Naša banja ima dugu istoriju. Još su Rimljani otkrili naše lekovite izvore i koristili ih za oporavak svojih vojnika. Hteli su da osvoje naš Sokograd, ali nisu mogli pa su pokušali da ga potope pregrađivanjem Moravice. Ali, brana je pukla i umesto Sokograda, potopilo je njihovo naselje – zato se i danas to mesto zove Trebič.
U srednjem veku su Nemanjići gospodarili ovim krajem, a posle su došli Turci krajem 14. veka. Napravili su amam na ostacima rimskog kupatila, sa odvojenim delovima za muškarce i žene. Dolazili su ovde ljudi čak iz Turske i Male Azije na lečenje!
Taj turski amam i danas radi, istina, malo je obnavljan. Evlija Čelebija je zapisao 1663. godine da je naše mesto imalo 200 kuća, škole, šest džamija i impresivno kupatilo s kupolama prekrivenim olovom.
Austrougari su dvaput osvajali našu banju, ali na kratko. Njihov general Šmetaus je zapisao da je Sokobanja "dražesno mesto" sa divnim kupatilima od mermera.
Hajduk Veljko nas je oslobodio od Turaka 1809. godine i živeo je ovde sa Čučuk Stanom sve do 1813. godine. Te godine smo konačno oslobođeni od Turaka, a kada je došao Miloš Obrenović, proterao je tursko stanovništvo i počeli su da se doseljavaju Srbi iz drugih krajeva.
Knez Miloš je prvi put posetio našu banju 1834. godine, lečio je reumu. Naredio je da se amam obnovi i da se napravi osam novih kada. Čak je naručio posebnu kadu za sebe, sa prozorčićem da može da viri kupačice u ženskom delu! I dan-danas tu kadu zovemo po njemu i još je u funkciji!
Pre nego što smo dobili ime Sokobanja 1859. godine, zvali su nas Banja, Banjica, Velika Banja, Aleksinačka Banja…
Do Drugog svetskog rata, naša banja je bila mesto gde se okupljala srpska elita. Knez Mihajlo je želeo da postanemo centar mondenskog života. Građene su luksuzne vile, dolazile su važne ličnosti. Mitropolit Srbije Mihajlo je 1894. podigao crkvu i veliku školu, a sledeće godine je osnovano Društvo za unapređenje i ulepšavanje Sokobanje.
Danas smo jedna od dve najposećenije banje u Srbiji. Mnogi kažu i najlepša! Imamo luksuzan i komforan smeštaj, a dolaze nam ne samo pacijenti na lečenje nego i turisti koji traže mir, čist vazduh i zdravu sredinu. Često su nam kapaciteti puni i traži se "krevet više" – dolazili vi sa vaučerom kneza Miloša ili bez njega!
