Na sokobanjskom Mermeru jutros vlada ona specifična vrsta tišine koja se može seći nožem, dok se temperatura vrti oko nule, tek toliko da vas podseti da je zima ovde ozbiljan stanar, a ne prolazni gost. Mermer je klizav, podmukao kao loša namera, a onaj osećaj vlage u kostima ne popravlja ni pogled ka Rtanju koji se stidljivo krije iza zavese od oblaka. Dok se šetalištem vuku poslednji tragovi praznične euforije, vazduh miriše na ugalj i na onu banjsku melanholiju koju je samo Kapor umeo da nacrta rečima, dok mi danas pokušavamo da je preživimo uz pomoć vunenih čarapa i sarkazma. Prognoza kaže maksimalnih tri i po stepena, ali to je samo statistika za turiste; mi lokalni znamo da je pravi osećaj onaj kad ti se dah zaledi pre nego što stigneš da izustiš psovku zbog još jedne neplaćene parking kazne.
A dok mi merimo temperaturu, naši kulturni neimari mere budžete. Kulturni centar se razmahao tenderima kao da smo u sred Holivuda, a ne u podnožju Ozrena – traže se usluge oglašavanja na društvenim mrežama, promocije na portalima i produkcija medijskih sadržaja, sve to dok narod na „Banjskoj inicijativi“ (verzija 2.0, jer je prvu progutao mrak autorskih prava) pita kad će se zakrpiti rupe koje su postale dublje od prosečnog predizbornog obećanja. Dok se novac sliva u digitalne oblake, realnost nas udara po amortizerima na putu ka selima. Pauk služba se najavljuje kao spasilac saobraćajnog reda, dok načelnik policije i predsednik opštine kuju planove kako da nateraju vozače da ne parkiraju baš usred kafanske bašte. Sjaj tendera i beda asfalta – to je taj naš večiti sokobanjski tango u kojem uvek neko nekome stane na nogu, a obično strada onaj ko nema „leđa“ ili profil na pravoj društvenoj mreži.
Ipak, ima nade među stativama i koševima. Sokobanja je ovih dana postala prestonica dečijeg futsala, gde preko šezdeset klubova juri za loptom, dok se u pozadini slavi pola veka košarke u gradu gde je OKK Sokobanja postao institucija starija od većine lokalnih političkih karijera. Naši džudisti iz kluba „Karađorđević“ i dalje bacaju protivnike na pleća sa onom istom lakoćom kojom mi bacamo drva u peć, a planinari iz „Ozrena“ i „Oštre čuke“ ne haju za mraz. Oni su Sretenje proveli na Malom Jastrepcu i krstareći Cerovičkom kosom, dokazujući da se najbolje vidi onaj ko se popne najviše, makar to bilo i samo da bi pobegao od banjske čaršije. Fudbalski veterani nas polako napuštaju, uz tugu za legendama poput Vlaje Nikolića, ali mladi lavovi na parketu „Podine“ obećavaju da lopta ovde nikada neće stati, čak i kad pauk odnese sve nade o besplatnom parkingu.
Duša Banje se, međutim, ne nalazi u tenderima, već u onim tihim akcijama koje greju više od „Smederevca“. Sokobanjsko ekološko društvo je priredilo „Noć buljine“ koja je okupila rekordan broj ljudi, dokazujući da nas sove razumeju bolje nego što mi razumemo jedni druge; one bar ćute i gledaju svoja posla. Biblioteka „Stevan Sremac“ je zasluženo prigrlila Vukovu nagradu, dokazujući da se u Sokobanji još uvek čita nešto više od statusa na Facebooku, a Crveni krst je ponovo pokazao da smo najjači kad treba dati krv – 67 jedinica tečnosti koja život znači prikupljeno je dok su drugi trošili mastilo na prijave za autorska prava. Moto klub „Falcons“ je još jednom pokazao srce, poklonivši bicikl maloj Tari iz Trubarevca, prvoj bebi rođenoj u novoj godini, podsećajući nas da su ti „žestoki momci“ često nežniji od onih koji nose kravate. Hor Hrama Preobraženja Gospodnjeg je pesmom obeležio Sretenje, podsećajući nas da, bez obzira na mrak koji se povremeno spusti na digitalne grupe, sunce uvek nađe put da izađe iznad Rtnja.
