Legenda o Sokobanji i Sokogradu

Nekad, u vremena davna, silan velmoža, gospodar tvrdog Sokograda, jahaše kotlinom. Odjednom, smrči se nebo nad Ozrenom, sevnu munja sa Oštre čuke. Pa grunu grom i zadrhta zemlja sve do šiljka na surom Rtnju. Poskoči uplaseni hat. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kada se gospodar Sokograda osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao na noge da se osloni. Ležao je tako i cekao smrt. Iznenada, začu klokot vodenog ključa. Polako i bolno se pridiže, da se bar žedan od sveta ne rastavi. Kada velmoža prvi gutljaj vode sa dotle vrela nepoznatog popi, u glavi mu se namah sve razbistri. Kad desnicu ruku u vodu stavi, snaga u njoj ozive. Kada to gospodar tvrdog Sokograda vide, onako u odelu gospodskome, okupa se u kladencu, ozdravi odmah, pa se orno vrati u tvrdi grad. Odmah naredi da se kuća nad izvorom digne.

Zamalo proču se glas o vodi isceliteljici na sve četiri strane sveta. Sa svih strana navali kljasto i bogaljasto- oni sto im duša u nosu bejase da na ključu vode vidarice melemom svojim boljkama potraže. Ozdravise mnogi od vode u kotlini meðu Ozrenom i Rtnjem. Oni što su najvise bolni bili, tu i domove izgradiše.  „Sokobanjski spomenar“ (Todorović S.1998.)

Niko ne zna tačno kada je ovaj drevni grad na uspravnoj steni iznad reke Moravice nastao. Samo se pretpostavlja da je sagraðen u vreme vladavine Rimskog cara Justinijana u periodu izmeðu I i VI veka n.e. i da je služio za odbranu od Avara i Slovena. Pominje se i u vreme Stefana Nemanje oko proterivanja Bogumila kada je prvi put razaran. Obnovljen je ostao u sastavu srednjevekovne Srbije. Prvi trag o njemu potièe iz 1413. godine, iz vremena kad je posle kosovskog boja despot Stefan Lazarević pokušavao da  oružjem, potkupljivanjem i svakojakim pregovaračkim veštinama s nimalo naivnim Turcima – Srbiji produži život. Ovaj drevni grad pao je u ruke Turaka 1459. godine, kada ga je Bajazitov sin Musa Kesadžija sa svojim nedelnicima razorio i kad je i Srbija prestala da postoji kao država. Onda su u njemu svoje oružje oštrili i koristili Austrijanci, i to prilično dugo: od 1690. do 1737. godine. Njegove utvrde upoznao je, 1808. godine, i nadaleko poznati Hajduk Veljko Petrović..

Izvesno je da je Sokograd, kao srednjovekovna graðevina, podignut na ostacima nekih prethodnih temelja. Zna se da je to bio grad neobično jakih zidova, velikih razmera i nepravilne osnove na koju je uticao sam oblik stenovitog uzvišenja. Činila su ga dva dela: donji, kome se lakše prilazilo i koji je služio da okolnom stanovništvu pruži zaštitu pred neprijateljem i gornji, koji je bio utoèište velmoža, najsigurniji zaklon pred nastupajućom opasnošæu.

Kako arheolozi kažu, u Gornji grad ulazilo kroz veliki donžon ili kulu motrilju. Na drugom kraju, onom prema brdu, bio je izgraðen visoki zaštitni zid s otvorima za topove. Ispod njega, u donjem delu utvrðenja u tim vremenima bujao je život o èemu svedoèe i ostaci cisterne, zasvedene kamenom i uklesane u stenu. Sredinom stoleća istraživač naše starije prošlosti Aleksandar Deroko zabeležio je i da je video keramièke cevi za dovod kišnice… Cisterna se, dakle, vodom hranila od atmosferskih voda koje su tu kolektovane. Valjalo je spreman doèekati naoružanu napast.

Današnji Sokograd dostupan je samo najupornijim s’obzirom da se nalazi na velikoj visini u odnosu na basen reke  Moravice. Sokograd je narod zvao i Sokolac, Sokolnik, ali i Sokolica i saèuvao je nekoliko lepih legendi. Čini se da je najtužnija ona o Lepteriji, kako se danas zove park prirode u čijem se sklopu i sam Sokograd nalazi.

Po toj legendi, neimenovani zapovednik Sokograda imao je lepu kći po imenu Lepterija u koju se zagledao Župan, sin gospodara obližnjeg Vrmaškog grada. Bila je to, svakako, velika ljubav, koju nisu odobravali njihovi roditelji zbog nekih spornih poseda. Od braka, tako, nije moglo ništa da bude. Onda se dvoje mladih dogovorili da Župan s družinom dojaše do zidina Sokograda, a da se Lepterija u meðuvremenu iskrade kroz tajni prolaz. S početka je ceo poduhvat nalikovao bajci, ali je devojèin otac ubrzo otkrio da Lepterije nema i poslao poteru za beguncima. Njegova srdžba bila je toliko velika da je vojnicima naredio da je pogube èim je stignu. Tako je i bilo. Lepterija je stradala od maèa oèevih vojnika, a ožalošćeni Župan je, u oèaju, skočio u najdublji vir Moravice i utopio se. Mesto, proplanak, gde je stradala devojka i danas se naziva Lepterija a vir – Župan.

Druga legenda kaže da Turci ni posle duge opsade nisu uspeli da ga osvoje. Stamena i teško pristupačna građevina je uspešno odolevala pošto su na vreme dopremili dovoljno hrane i čak uspeli da dovedu vodu. Narodni pripovedač dalje kaže da su napadači onda potražili pomoć od jedne jurodive babe koja je svašta znala. Ona im, za pristojnu nadoknadu, otkrije da im valja da naðu konja ajdira i da mu devet dana ne daju vode, pa da ga tek tada prošetaju oko grada. Gde konj počne kopitom da kopa, tu da oni nastave jer su tu vodovodne cevi koje je onda lako preseći.
Istovremeno, mada pripovedač ne objašnjava ovu čudnu igru glavne junakinje svoje priče, baba je zapovedniku grada poslala poruku šta mu se sprema i da je najbolje da konje naopačke potkuju i kroz tajni prolaz napuste utvrđenje. Tako je i bilo. Sledećeg jutra Turci su se uplašili kada su videli tragove kopita. Pomislili su da je opsađenima krišom stiglo neko pojačanje. Kad su posle dugog većanja odlučili da ipak krenu u grad iza čijih zidina više nije dopirao žagor branilaca, iznenadila ih je pustoš…

Treća legenda kaže da je nekada davno, silan velmoža, gospodar tvrdog Sokograda, jahao kotlinom. Odjednom, smračilo se nebo nad Ozrenom, sevnu munja sa Oštre èuke, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na suvom Rtnju. Skoči uplašen at. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kada se gospodar Sokograda osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao da stane na noge. Ležao je bespomoćno i čekao smrt. Onda je iznenada èuo glogot vode. Lagano se, stiskajući zube od bolova, pridigao nameran da na onaj svet ne ode žedan.

Kad je, kaže pripovest, popio prvi gutljaj s vrela koje mu je dotad bilo nepoznato, u glavi mu se namah razbistrilo. A kad je i ruku stavio u vodu, odmah joj se vratila snaga i on se, onako u gospodskom odelu, sruči u kladenac, za tili čas ozdravi, pa se oran vrati u svoju utvrdu. Čim je stigao, naredio je da se iznad izvora smesta podigne nastrešica. Glas o lekovitoj vodi u kotlini izmeðu Ozrena i Rtnja više niko nije mogao da zaustavi, a onda mu se, mnogo desetleća docnije, pridružio i dvostih Branislava Nušića i danas omiljena uzreèica meštana ali i njihovih mnogobrojnih gostiju: „Sokobanja, Sokograd – doðeš mator, odeš mlad!”

Naši srednjovekovni gradovi-utvrðenja, danas su nemi kameni svedoci nama još zagonetne prošlosti. Kako tvrdi Aleksandar Deroko, ugasili su se zbog toga što su ih osvojili Turci. Oni su neke stare gradove zadržali samo radi obezbeðenja saobraæaja i lakšeg upravljanja osvojenim podruèjima, dok su druge, ako ih veæ nisu porušili prilikom osvajanja, jednostavno napuštali. A onda su meštani poverovali da su našli pravi besplatan majdan za dobijanje kamena…

Po svoj prilici, i Sokograd je podelio sudbinu starih gradova koji u novom vremenu više nikom nisu bili potrebni osim, naravno, okolnom stanovništvu kao prikladan i priruèan materijal za kuće i vodenice… Ipak, postoji nada da æe u skorije vreme Sokogradu iznad Sokobanje umnogome biti vraćen nekadašnji izgled.

U meðuvremenu sokolovi su postali prava retkost i oko Sokograda i iznad Sokobanje. Jedino se još gnezde u prospektima lokalnih turističkih organizacija, legendama, pesmama i toponimima starih naseobina. Možda im nedostaje ruka s odgovarajuæom rukavicom za nekad omiljen lov srednjovekovne vlastele ili su današnji golubovi druželjubiviji s obzirom da prilično slobodno sleću na ramena i meštana i gostiju.