Dok se mermer na šetalištu polako steže pod naletima vetra koji miriše na sneg i prozeblu iluziju, naša mala varoš proživljava još jedan ciklus banjskog nadrealizma. Jutros je mermer bio onaj podmukli, sivi, što ti kroz đonove uvlači hladnoću direktno u kosti, podsećajući nas da su Časne verige prošle, a da RHMZ ne mari za narodna verovanja o toplijem vremenu. Dok mi cupkamo čekajući vikend i najavljeni minus, naša turistička elita nam obećava veštačku inteligenciju. Kažu, modernizacija sajta i AI će nam dovesti turiste 365 dana u godini. Verovatno će taj digitalni sveznalac objasniti gostima kako da preskoče mini-deponiju koja niče u samom centru grada, skrivena od očiju, ali ne i od nosa, ili kako da navigiraju kroz ulicu Jovana Cvijića gde se otvorila rupa takvih proporcija da Banjska inicijativa opravdano strahuje da ćemo tamo ‘izginuti ko Vlasi na ringišpilu’. Možda će AI umeti i da predvidi kada će tačno pola ulica ostati bez vode, što je postao redovni banjski ritual, zabavniji od svakog kviza na nacionalnoj frekvenciji.
Sjaj i beda naše svakodnevice najbolje se ogledaju na padinama Ozrena. Tamo je, uz prigodne bliceve i osmehe, ozvaničen prelazak Specijalne bolnice na gas. Lepo je to, grejanje je civilizacijska tekovina, mada zli jezici iz naroda pitaju zašto se to radilo usred januara dok su se pacijenti mrzli trideset sati. Na slikama vidimo svitu, odela i poneku ‘egzotičnu diplomu’ u pratnji, dok se bolnica i dalje drži na entuzijazmu osoblja i molitvama. U isto vreme, dole u gradu, JP ‘Zelenilo’ je konačno rešilo da ukloni onu kuću na raskrsnici Alekse Markišića i Radeta Živkovića. Decenijama je ta ruševina služila kao prirodni usporivač saobraćaja, a sada, kad je nema, vozači će morati da smisle novi razlog za psovke. Možda će im poslužiti blato na šarbanovačkom putu, koje je toliko duboko da se sumnja da su ga kamioni pretvorili u poligon za ispitivanje izdržljivosti ljudskog strpljenja. Dok Kulturni centar raspisuje tendere za softvere za karte i protivpožarnu zaštitu, mi se pitamo da li će novi sistem ‘Bilet’ moći da izda kartu za izlazak iz ove banjske zone sumraka.
Sportski duh nas, srećom, još uvek nije napustio, mada se i on bori sa vetrenjačama. OKK Sokobanja se sprema da dočeka lidera iz Bojnika, a tribine će verovatno opet biti pune emocija i one specifične banjske nade koja preživljava i kad koševi ne padaju. Naši džudisti i karatisti nastavljaju da nižu uspehe, dok planinari PK ‘Ozren’ ne haju za narandžaste meteoalarme. Oni se spremaju za uspon na Krstatac, jer šta je malo mraza i vetra za ljude koji su već osvojili Leskovik u ‘svetojovanskom ruhu’. Na Devici je bilo sunčano, kaže neumorni Dikulić iz Oštre čuke, podsećajući nas da je tamo gore, iznad magle i opštinskih tendera, vazduh još uvek čist, a vidici jasni. Sofija je osvojila Beljanicu, a mi ovde u ‘Čikagu’ i oko Banjice pokušavamo da osvojimo trotoare koji su postali parking mesta, dok su ulice postale pešačke zone silom prilika i rupa.
Za dušu i ekologiju brinu se oni koji još uvek vide dalje od sopstvenog praga. Sokobanjsko ekološko društvo nam javlja o novoj vrsti gljive otkrivenoj u Sesalačkoj pećini – nepoznata nauci, ali savršeno prilagođena našem mraku. To je valjda metafora za sve nas. Dok se spremamo za ‘Noć buljine’ u februaru, nadamo se da će ove grabljivice pohvatati bar deo onih što nam kradu mir. Kulturni centar najavljuje Borisa Režaka i Marka Miloševića za veče poezije, da nam malo razmrdaju emocije pre nego što nas pogodi sneg. Čak i pčelari sa Rtnja dobijaju bitke, štiteći geografsko poreklo svog meda od onih koji bi da prodaju šećernu vodicu pod imenom planine. Na kraju, dok čekamo taj najavljeni sneg, ostaje nam da se nadamo da će se bar neko setiti da očisti ulice pre nego što AI preuzme komandu nad lopatama.
U Sokobanji je uvek najlakše srušiti kuću ili dati ostavku, ali je prava umetnost ostati normalan dok ti digitalna budućnost kuca na vrata, a u hodniku još uvek miriše na ugalj i nerealizovana obećanja.
