Znamenite liÄnosti Sokobanje
Sokobanja je bila mondensko mesto, koje su Äesto poseÄivali boemi, umetnici i pesnici, do II svetskog rata. Neki od njih stalno su se njoj vraÄali a jedan od najvernijih gostiju bio je i Stevan Sremac, koji je ovde i preminuo 1906. godine. JoÅ” neki od stalnih posetilaca u periodu predratnom i posleratnom periodu bili su Ivo AndriÄ, Rodoljub ÄolakoviÄ, Branislav NuÅ”iÄ, MeÅ”a SelimoviÄ, Alekse MarkiÅ”iÄa, Emilijan JosimoviÄ i drugi.
Jedno mesto ne Äine samo njegove prirodne lepote veÄ njegovoj lepoti doprinose i ljudi koji su ovde živeli, žive ili su boravili u njoj. Bez ljudi svaka naseobina bi bila viÅ”e geografski pojam bez socioloÅ”kog i kulturnog aspekta koji daje ono Å”to nazivamo duÅ”om samog mesta. Sokobanja nije izuzetak, njena prirodna bogatstva upotpunjena su uticajem ljudi koji u njoj žive ili su neko vreme proveli ovde.
Reljef, flora i fauna ovog podneblja uÄinili su ovo mesto dinamiÄnim i živim joÅ” od perioda praistorije, antike, srednjeg i novog veka o Äemu nam svedoÄe mnogobrojni spisi istoriÄara, istraživaÄa i nauÄnika. OÄarani prirodnim lepotama mnogobrojni poznati, uticajni, ugledni, bogati i talentovani ljudi iz država u okruženju ali i iz cele Evrope ostavili su svoj trag u životu Sokobanje. U životu starosedelaca svaki gost ostavlja svoj trag i poseban uticaj na druÅ”tveni milje ali ipak treba pomenuti neke od liÄnosti koje su svojim zaslugama posebno obogatile biografiju ovog mesta. Oni su zaslužili posebno mesto u istoriji Sokobanje jer su uloživÅ”i svoj talenat, bogatstvo ili ugled uticali da se ovo mesto razvije i postane ovakvo kakvim ga danas vidimo. Svoj doprinos dali su osavremenivÅ”i infrastrukturu, uticavÅ”i na razvoj nauke, kulture i turizma tako da bez njih ova banja pod Ozrenom ne bi bila ista.
U potrazi za neÄim novim, drugaÄijim i lepÅ”im, ovi ljudi su pronaÅ”li sve Äemu su težili na obroncima Ozrena, u Sokobanji. U nekim periovima istorije, uživanje u lekovitim vodama i relaksacija u hamamu bili su privilegija bogatih i povlaÅ”Äenih slojeva stanovniÅ”tva. Danas su blagodeti ove banje dostupne i obiÄnim ljudima pa je i broj posetilaca znatno veÄi.
Mitropolit Mihailo
Mihailo JovanoviÄ roÄen je u Sokobanji 19. augustaĀ 1826 godine. Njegov otac Milovan i majka Marija, u Sokobanju su se doselili iz obližnjeg sela TrgoviÅ”ta. Osnovnu Å”kolu zavrÅ”io je u Sokobanji. Posle osnovne Å”kole, u ZajeÄaru i Negotinu je zavrÅ”io gimnaziju, a u Beogradu je uÄio Bogosloviju. Dok se Å”kolovao u Negotinu, bio je pitomac episkopa Dositeja, da bi kasnije u Beogradu bio pitomac mitropolita Petra. Svetovno ime MihailaĀ bilo jeĀ Miloje JovanoviÄ.
Da je mladi Miloje JovanoviÄ imao izvanredne sposobnosti, govori i Äinjenica da je privukao pažnju mitropolita Petra JovanoviÄa, koji ga je namenio za svog naslednika. 1846. godine mitropolit Petar upuÄeje na Å”kolovanje u Kijevsku duhovnu akademiju Miloja i joÅ” 5 kandidata. MonaÅ”ki Äin i monaÅ”ko ime Mihailo, uz blagoslov mitropolita Petra , Miloje dobija tokom Å”kolovanja,29. marta 1853. godine u Kijevsko-peÄerskoj Ā lavri. Iste godine, 12. aprila, mitropolit kijevskiĀ Filaret rukopoložio ga je u Äin jeroÄakona, a nekoliko dana kasnije, 16. aprila za jeromonaha. Jula 1853. godine zavrÅ”ava Duhovnu akademiju i dobija nauÄni stepen magistar bogoslovlja.
Mihailo je u Kijevu proveo sedam godina i nakon zavrÅ”etka studiranja, vraÄa se u Beograd kao jermonah Mihailo i stavlja se na raspolaganje svom mitropolitu koji ga postavlja za profesora Seminarije u Beogradu. Ubrzo potom, izabran je za episkopa Å”abaÄkog, otobra 1854. godine a zatim i za arhimandrita studeniÄkog u istom mesecu. 14. oktobra hirotonusan je za episkopa u beogradskoj Sabornoj crkvi, a u Å apcu je ustoliÄen 19. oktobra.
Å abaÄkom eparhijom, episkop Mihailo upravljao je skoro pet godina. Episkop Å”abaÄkiĀ Mihailo je za mitropolita izabran 25.jula 1859. godine u kragujevcu nakon iznuÄene ostavke mitropolita Petra. Äetiri ObrenoviÄa su se promenili na vlasti dok je mitropolit Mihailo vladao crkvom, MiloÅ”, Mihailo, Milan i Aleksandar. Osim sa Aleksandrom, mitropolit Mihailo je teÅ”ko izlazio na kraj sa ObrenoviÄima i imao je dosta muka i poteÅ”koÄa sa njima.
Mitropolit Mihailo je posebnu pažnju posvetio bogosloviji i obrazovanju sveÅ”tenih lica. Zbog toga je napisao knjigu DogmatiÄni bogoslovija, a zatim je poÄeo da piÅ”e udžbeniÄku literaturu, Crkveno bogoslovlje 1860. godine iĀ Hermentevtiku (tumaÄenje Svetog Pisma)
Drugo odeljenje bogoslovije, pod nazivom StranaÄka bogoslovija, otvoreno je na predlog mitropolita Mihaila 1873. godine.
Mitropolit Mihailo je bio rusofil i kao takav smetao je BeÄu, kralju Milanu i naprednjacima. BeÄu su smetale akcije koje je mitropolit Mihailo izvodio u Bosni preko srpskih sveÅ”tenika uz materijalnu pomoÄ ruskih slovenskih komiteta. Zbog toga je 1881 doÅ”lo do otvorenog sukoba izmeÄu naprednjaka i mitropolita Mihaila. PoÅ”to je knez Milan bio austrofilski nastrojen, odluÄio je da ukloni mitropolita Mihaila koji je bio rusofil. Odluka o njegovoj smeni doneta je u leto 1881. godine i Äekao se samo neki povod. Povod je bio Zakon o crkvenim taksama koji je stupio na snagu 1.juna 1881. godine. Knez Milan je 18.oktobra 1881 ukazom uklonio mitropolita Mihaila sa svog položaja.Ā Bez penzije, bez izdržavanja i bez ikakve potpore posle 25 godina Äasne službe sklonjen je sa položaja prvi poglavar autokefalne Srpske crkve mitropolit Mihailo.
Nakon penzionisanja, mitropolit Mihailo se naselio u svojoj privatnoj kuÄi u Beogradu, ali mu vlasti nisu davale mira, tako da je 1883. godine napustio Srbiju. Boravio je u Carigradu, RuÅ”Äuku, Jerusalimu i BukureÅ”tu a u drugoj poloviniĀ 1883. u Kijevu. Progon mitropolita Mihaila trajao je do 1889. kada je abdicirao kralj Milan, mada se i tada, ali bez uspeha, austrougarski poslanik Henglmiler protivio povratku mitropolita. Ukazom Kraljevskog namestniÅ”tva od 18.05.1889 mitropolit Mihailo je vraÄen na položaj.
Mitropolit Mihailo je veliko dobroÄinstvo iskazao i prema Sokobanji, svom rodnom mestu. 1884.godine darivao je zgradu za osnovnu Å”kolu. Njegova zadužbina i danas služi obrazovanju i vaspitanju mladih naraÅ”taja, u njoj se nalazi osnovna Å”kola koja nosi ime “Mitropolit Mihailo”.
Mitropolit Mihailo je preminuo 5. februara 1898. godine i sahranjen je u Sabornoj crkvi.
Ā
Feliks Kanic
Da je Sokobanja jedna od najstarijih, ako ne i najstarija banja u Srbiji vekovima se potvrÄuje u zapisima mnogih istoriÄara i putopisaca. MeÄu njima je i Feliks Kanic, austrougarski putopisac, arheolog , etnolog i jedan od najveÄih poznavalaca jugoistoÄne Evrope.
U zapisima Feliksa Kanica može se proÄitati da je Sokobanja veoma staro naselje, rimskog porekla i da je joÅ” u tom periodu u ovom naselju postojalo kupaliÅ”te-balnea od koga je i potekao naziv banja.
Feliks Kanic je roÄen u BudimpeÅ”ti 2. augusta 1829. godine- preminuo u BeÄu 8. januara 1904. godine. Osim Å”to je bio putopisac, etnolog i arheolog, Feliks je bio i kraljevski ugarski savetnik i nosio je titulu vitez austrijskog ordena Frnje Josifa. Pored ove titule, nosio je i medalju za nauku i umetnost, a za zasluge na teritoriji nekadaÅ”nje Srbije nosio je Takovski orden i orden Svetog Save i bio je poÄasni Älan Kraljevske saksonske akademije nauka.
Feliks Kanic roÄen je u BudimpeÅ”ti, njegov otac bio je jevrejski fabrikant koji se sa familijom doselio iz NemaÄke u BudimpeÅ”tu sredinom osamnaestog veka.
Feliksa je u poÄetku viÅ”e zanimala muzika i njom se i bavio, da bi kasnije preÅ”ao na slikarstvo i postaje odliÄan crtaÄ. Na BeÄkom univerzitetu je studirao umetnost. TuÅ” i akvarel su bile tehnike koje je najviÅ”e koristio prilikom crtanja. PoĀ južnoslovenskim krajevima poÄeo je da putuje od 1858. godine. Posetio je Dalmaciju, Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju, Bugarsku, Bosnu i Makedoniju. Feliks je ostao upamÄen i po pažljivo i precizno ubeleženim arheoloÅ”kim i geografskim podacima i po odliÄnim crtežima arhitektonskih ostataka, crkvi, ljudi i sl. Feliks je zahvaljujuÄi ovim putovanjima i svom radu postao etnologĀ južnih Slovena. Za njegove radove vladalo je interesovanje Å”irom cele Evrope jer su prikazivali podruÄja koja su bila malo poznata.
Feliks Kanic je nakon putovanja po Srbiji napisao i objavio dva dela: Rimski nalazi u Srbiji koje je objavljeno u BeÄu 1861 i nekoliko godina kasnije, 1864. godine Srpski vizantijski spomenici. Ovo su bila dva manja dela, dok je jedno od njegovih najznaÄajnijih dela i vrhunac istraživanja, deloĀ “Rimska studija” u kojoj se zalagao za oÄuvanje i spreÄavanje uniÅ”tavanja kulturnog blaga. Njegovo delo, koje je imalo preko 700 strana i mnogobrojne ilustracije na kojima je predstavljena Srbija Å”tampano je u Lajpcigu 1969 godine, nosilo je naziv Istorijsko-etnografske studije sa putovanja 1859-1868.
“Srbija,zemlja i stanovniÅ”tvo od rimskog doba do kraja XIX veka” je Feliksova najpoznatija knjiga u Srbiji.
Hajduk Veljko PetroviÄ
Veliki srpski junak, Hajduk Veljko PetroviÄ oslobodio je Sokobanju od Turaka, 1809. Hajduk Veljko je oterao Turke iz tadaÅ”nje Banje, danaÅ”nje Sokobanje. U parku BoriÄi podignuta je spomen Äesma ovom velikom junaku “Hajduk Veljkova Äesma”
Za jednog od najpoznatijih srpskih junaka u Prvom srpskom ustanku slovi Hajduk Veljko PetroviÄ. O njegovoj izuzetnoj hrabrosti i velikom junaÅ”tvu, napisano je mnogo pesama i ispriÄano mnogo priÄa. Hajduk Veljko je imao smeÄu kosu i brkove, Å”iroka usta, uvuÄene obraze i kukiÄast nos,Ā bio je visok i mrÅ”av. U detinjstvi viÅ”e je voleo da se druži sa starijima nego sa svojim vrÅ”njacima. ViÅ”e je voleo da ga stariji povedu u lov na divlje svinje i priÄaju mu priÄe o srpskim junacinma i njihovim bitkama sa Turcima nego da se igra sa ostalom decom. Želja mu je bila da i on postane srpski junak . Hajduk Veljko je voleo muziku, pesmu i igru, bio je nemirnog duha koji ga je rano odveo u hajduke. Kada je postao hajduk, od Turaka se nije plaÅ”io i rado im je izlazio na megdan. Pre odlaska u bitku, voleo je da mu muziÄari zasviraju i da ga pesmom isprate, a posle bitke znao je da se dugo veseli uz muziku i pije. Pored toga Å”to je bio veoma hrabar, Veljko je bio i pomalo neobiÄan. Zbog svoje preke naravi i svojeglavosti, Äesto je znao da doÄe u sukob sa svojim stareÅ”inama. Zbog svoje hrabrosti i ponaÅ”anja, Hajduk Veljko je veoma brzo postao popularan i voljen meÄu srpskim narodom. Mnoge devojke su uzdisale za ovim junakom, a on je svoje srce poklonio ÄuÄuk Stani, svojoj drugoj ženi. Stana je bila sliÄnog duha i naravi kaoĀ i Veljko, pratila ga je svuda, pa Äak i kada je iÅ”ao u boj sa Turcima. Hajduk Veljko je roÄen u Lenovcu kod ZajeÄara, i veoma mlad je pristupio hajducima, 1803. godine. Bio je u Äeti poznatog harambaÅ”e Stojana GlavaÅ”a. Veljkova prva žena bila je roÄaka GlavaÅ”a, Marija i sa njom je imao dvoje dece.
PoÄetkom Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljko je vojevao sa Stanojem GlavaÅ”em, ÄuÅ”om i Vujicom VuliÄeviÄem. U svoj rodni kraj, Crnu reku, uz dozvolu Sovjeta diže ustanak 1807. godine. ZahvaljujuÄi svojoj hrabrosti i junaÅ”tvu, Hajduk Veljko veoma brzo postaje jedan od najveÄih heroja togĀ vremena i joÅ” za života o njemu se pesme pevaju i priÄaju priÄe koje ga odvode u legendu. Od KaraÄorÄa dobija titulu vojvode i dobija zadatak da Äuva Banju(Sokobanju) a kasnije i Negotin gde junaÄki gine braneÄi krajinu od Turaka.
Hajduk Veljko poneo je titulu vojvoda Krajinski i branio je istoÄnu granicu Srbije, brinuo je o redu i miru u Krajini i utvrdio Grad i Å”anÄeve oko njega. Time je Negotin dobio važnu ulogu u obezbeÄenju graniceĀ prema turskoj vidinskoj armiji. ZavrÅ”etkom rata Rusije protiv Turaka 1812. godine, meÄunarodni položaj Srbije postaje sve komplikovaniji. Srbima se nudi amnestija od strane Turaka ali pod uslovom da stanje u Srbiji bude kao pre ustanka. Srbi ove uslove ne prihvataju i traže autonomiju od Porte , tako da rat postaje neizbežan.
1813, godine, poÄetkom prvih sukoba, Hajduk Veljko je sa svojim hajducima prodro do Vidina i zaplenio dosta stoke. Turci su u tom periodu veÄ bili spremni za napad na Krajinu , jula 1813. dolazi do veÄeg sukoba izmeÄu Turaka i Srba kod sela BukovÄa u kojem je Veljko sa svojim hajducima do nogu potukao deo turske vojske. Tri dana posle toga golema turska vojska prelazi Timok i kreÄe ka Negotinu.
Iako su mu mnogi govorili da je bolje da Krajinu brani sa okolnih brda, jer je turska vojska imala 16000 Turaka a srpska manje od 3000 vojnika, Veljko je ipak odluÄio da Turke saÄeka u utvrÄenom Negotinu. Danima se Hajduk Veljko hrabro držao i tukao sa Turcima, turska vojska je ipak uspela da se održi i polako primakne utvrÄenom Negotinu. Iako je Veljko svake noÄi juriÅ”ao na Turke i nanosio im gubitke, viÅ”ednevna opsada Negotina iscrpla je njegove branioce, municije je bilo sve manje a zalihe nisu dolazile. Turci su se sve viÅ”e približavali Å”anÄevima i neprkidno su topovima gaÄali utvrÄenje. Na kraju je Veljko naredio da se sve metalne stvari pretope u džebanu, a topove je punio i metalnim novcem(talirima) i gaÄao Turke.
Na AbraÅ”evom Å”ancu, 9.augusta 1813. godine poginuo je Hajduk Veljko dok je bodrio svoje borce da izdrže. Pogodilo ga je tursko Äule. Životni moto Hajduk Veljka je bio” Glavu dajem, Krajinu ne dajem!”
Ljuba DidiÄ
RoÄen je u Sokobanji 19. marta 1849. godine, a streljan na Kraljevici (ZajeÄar) 7. novembra 1833. godine. Ljuba DidiÄ bio je trgovac i srpski politiÄar. Na njegovo politiÄko opredeljenje, veliki uticaj imali su Svetozar MarkoviÄ i Vasa PelagiÄ. DidiÄ je bio Älan Radikalne stranke i zahvaljujuÄi svojim agitatorskim sposobnostima, ubrzo nakon uÄlanjenja izbija u njene prve redove. Imao je samo 28 godina, kada je 1877. godine izabran za opÅ”tinskog kmeta u Sokobanji, a 1878. godine na skupÅ”tinskim izborima izabran je za narodnog poslanika. Po dolasku u Narodnu skupÅ”tinu, DidiÄ se istiÄe svojim opozicionim stavom protiv Liberlane stranke i režima Jovana RistiÄa. Nakon Å”to je liberalna vlada pala, DidiÄ aktivno uÄestvuje u borbi protiv režima Milana PiroÄanca i NaprednjaÄke stranke. Protiv reakcionarnog režima Nikole HristiÄa koji je raspustio SkupÅ”tinu i poÄeo ukidanje graÄanskih prava, DidiÄ je u narodu razvio Å”iroku delatnost.
Naredba Ministarstva vojske o ” oduzimanju starog oružija od naroda i narodne vojske i daĀ se novo oružije ne daje u zamenu”Ā bila je jedan od razloga za poÄetak timoÄke bune. U vreme ove bune, DidiÄ je bio voÄa pobunjenika, organizator i rukovodilac ustaniÄke vojske ovog kraja.
5. oktobra, 1883. godine u Sokobanji je poÄelaĀ pobuna protiv kraljevog samodržavlja. Tog prepodneva ok 9 h, na poziv vojnih vlasti, iz Äitluka je doÅ”la grupa seljaka u stroju i sa muzikom, na Äelu sa kmetom. Dok su se oni postrojavali, vojna komisija je pokuÅ”avala da od ÄitluÄana oduzme oružije na Å”ta su se oni pobunili i odbili da ga predaju.
Iste godine, 23. oktobara sokobanjski trgovac i predstavnik Radikalne stranke Ljuba DidiÄ dovodi u Banju grupu seljaka iz obližnjeg sela Sesalca koji su veÄ predali staro oružije i traže da u zamenu dobiju novo. Sreski naÄelnik je odbio da seljacima da novo oružije i revoltirani seljaci na silu ulaze u kancelariju naÄelstva i otimaju oružije. Bio je to poÄetak bune protiv vladajuÄeg režima.
Odmah nakon ovog dogaÄaja, u kafani Vase ŽivkoviÄa u Sokobanji održan je sastanak nekoliko istaknutih sokobanjskih radikala na kome su prisustvovali Ljubomir DidiÄ, Vasa ÄorÄeviÄ kafedžija, Luka ZlatanoviÄ krojaÄ,Ā Stanko IgnjatoviÄ stolar i Petar PopoviÄ krojaÄ. Na ovom sastanku doneta je odluka o podizanju bune u banjskom kraju. Äim je odluka o buni doneta, nareÄeno je da zvone sva varoÅ”ka zvona. Svi prisutni sa ovog sastanka, na Äelu sa DidiÄem koji je držao revolver u ruci uputili su se u ka sreskoj kancelariji. Tom prilikom, narodni tribun DidiÄ, objavio je prisutnim Äinovnicima” VaÅ”a je vlast prestala i preÅ”la u ruke naroda”. Odmah su oslobodili i sve zatvorenike iz sreskog zatvora.
U prvom naletu u Sokobanji je bilo oko 2000 pobunjenika, uglavnom su to bili seljaci iz okolnih sela. ShvativÅ”i težinu i ozbiljnost situacije, kraljevska vlada i Milan ObrenoviÄ odmah su izdali ukaz o proglaÅ”enju vanrednog stanja u ovom kraju. Borbe izmeÄu pobunjenika i kraljeve vojske trajale su do 31 oktobra 1883 godine. Pobuna je uguÅ”ena, pobunjenici razoružani a kolovoÄa Ljuba DidiÄ je uspeo da pobegne.
Ljuba DidiÄ je uhapÅ”en u zajeÄarskom okrugu na mestu Gola Äuka kod sela Balinovca. DidiÄa je predao seljak Cvetko JovanoviÄ iz Balinovca i za ovaj sramni Äin je dobio nagradu od 120 din i jedan državni piÅ”tolj. Ljuba DidiÄĀ je streljan u bliziniĀ ZajeÄara na brdu Kraljevica 7. novembra 1883. godine. U njegovu Äast, u Sokobanji je podignuta DidiÄeva Äesma.
Ā
Branislav NuÅ”iÄ
Äuvene liÄnosti ostavile su svoj trag na ovom mestu i svojim utiscima dale joÅ” jednu važnu preporuku svima koji razmiÅ”ljaju o tome da ga posete. NaÅ” Äuveni književnik, Branislav NuÅ”iÄ, tvorac je poznate krilatice āSoko ā banja, Soko ā grad, odeÅ” mator, doÄeÅ” mladāĀ Ā koja inspiriÅ”e mnoge da provere njenu istinitost i posete ovo mesto koje je podmladilo NuÅ”iÄa.
āSokobanja, Sokograd, doÄeÅ” star, odeÅ” mlad!ā su stihovi za koje smo svi Äuli a nastala je sasvim sluÄajno. Naime, Branislav NuÅ”iÄ je želeÄi da pomogne prodaju razglednica kod svog prijatelja SiniÅ”e RistiÄa iz Sokobanje, smislio ovo kao krilaticu koja Äe bolje prodavati razglednice. Nije ni slutio da Äe se skoro tri decenije nastaviti prodaja razglednica sa ovim natpisom kao ni da Äe narednim vremenima svi Äuti za nju.
Osim Branislava NuÅ”iÄa Sokobanja je bila znaÄajna i mnogim uticajnim liÄnostima pre i posle njega koji su je posetili ali i mnogima koji su se ovde rodili i svojim zalaganjem doprineli njenom razvitku. Nevezano za to koliko su vremena proveli u Sokobanji, veliki je broj onih koji su je zabeležili u svojim memoarima, koji su postali znaÄajni buduÄim pokolenjima, tako da se o njoj Äulo nadaleko.
Ā
Ā
Ivo AndriÄ
Ivo AndriÄ je prvi put posetio Sokobanju kao ilegalni gost 1942. godine. Tada je naslikao skicu crteža naÅ”eg poznatog slikara, Sokobanjca, DuÅ”ana MickoviÄa. VidevÅ”i da je DuÅ”an skicirao stari sokobanjski grad, Ivo ga je zamolio za papir i skicirao uspeÅ”nu repliku DuÅ”anovog rada koji mu se dopao. On je u joÅ” par navrata poseÄivao Sokobanju a 1971. godine zatekao se u njoj zajedno sa MeÅ”om SelimoviÄem.
Na jednom od boravka u Sokobanji, dobio je inspiraciju za Äuveni roman “Na Drini Äuprija” dok je u “Znakovima pored puta” pomenuo jedinstveni božur koji raste samo na Ozrenu a ima jarku tamno-crvenu boju koji ga je podsetio nan eke velike rane koje simboliÄno mogu biti rane svih onih koji su prolili svoju krv za slobodu ovih krajeva.
TakoÄe, oduÅ”evljen posebnom klimom Sokobanje, zabeležio je da je ona jedno od retkih mesta na zemlji gde se može osetiti u svako doba dana i noÄi posebna svežina i miris vazduha.
āJa ne znam Äega stvarno ima ovde, ali znam da posle 15-20 dana boravka u Sokobanji radim celu godinu u Beogradu kao preporoĆ°en. Nemam nikakvih tegoba, Å”ta li je: vazduh ili ljudi ovi, ili osoblje āMoraviceā, kiselo mleko iz sela Jezero ili ovi moji lekariā¦Ne umem da objasnim.ā ā Ivo AndriÄ.
Isidora SekuliÄ
MeÄu poznatim liÄnostima, koje su u proÅ”lom veku dolazile u Sokobanju zbog odmora ili leÄenja, bila je i naÅ”a poznata književnica Isidora SekuliÄ.Ā Davne 1914. godine, Isidora SekuliÄ, na predlog lekara, dolazi u Sokobanju da bi leÄila pluÄa. Kada je doÅ”la u Sokobanju, Isidora je bila oÄarana sokobanjskim vazduhom i prirodom koja je okružuje. PoÅ”to je ubrzo po njenom dolasku poÄeo Prvi svetski rat, Isidora ostaje u Sokobanji naredne dve godine. U tom periodu je Äitala, pisala i prevodila. Isidora se u Sokobanji veoma brzo odomaÄila i bila prihvaÄena od strane meÅ”tana.
Isidora sekuliÄ bila je književnica, akademik i prvi ženski Älan Srpske akademije nauka i umetnosti. RoÄena je 16. februara 1877 godine u MoÅ”orinu a preminula 5. aprila 1958. godine u Beogradu.
Isidora je detinjstvo provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Å kolovala se u Novom Sadu, Somboru i BudimpeÅ”ti. U Novom Sadu je pohaÄala ViÅ”u devojaÄku Å”kolu, u Soboru Srpsku preparandiju i BudimpeÅ”ti Pedagogijum. Po zavrÅ”etku Å”kolovanja radila je u Beogradu, PanÄevu i Å apcu kao nastavnica. 1922. godine Isidora SekuliÄ je doktorirala i bila je prva predsednica Udruženja pisaca Srbije.
Isidora SekuliÄ je joÅ” za života bila uvažena kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja tog vremena. Govorila je i poznavala viÅ”e jezika, poznavala je viÅ”e kultura i oblasti umetniÄkog izražavanja, kao pisac, prevodilac i tumaÄ knjževnih dela, Isidora je dopirala u samu suÅ”tinu srpskog narodnog govora i njegovog umetniÄkog izraza. Isidora je pisala o JakÅ”iÄu, RadiÄeviÄu, AndriÄu, KoÄiÄu, KostiÄu i drugim.
U penziju je otiÅ”la 1931. godine. Kasnije je postala dopisni Älan Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939. godine, a 14 novembra 1950. godine postaje redovni Älan Srpske akademije nauka, kao prva žena akademik. Preminula je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. 2015. godine na TopÄideru joj je podignut spomenik.
U Sokobanji je spomenik ovoj velikoj književnici otkriven povodom 120. godiÅ”njice njenog roÄenja. Spomenik se nalazi ispred Narodne biblioteke.
Odusevljena Sokobanjom Isidora SekuliÄzabeležila je da je u ovoj banji okruženoj planinama, uz mnoÅ”tvo izvora i Å”uma, ipak najlepÅ”i ā vazduh, koji opisuje kao radostan i umiljat. Dalje kaže da se tada u ljudima raža neko nova spoznaja, spoznaja radosti disanja i oseÄaj miline i u srcu, koje viÅ”e nema oseÄaj da radi, veÄ da se odmara. Njega grudi koje su ispunjene Å”istim vazduhom spontano masiraju i ono viÅ”e ne lupa, veÄ se udobno ljuljuÅ”ka.
āBanja je planinama okruzena, ima Å”uma, ima izvora; ali najlepÅ”e u njoj i nad njom je njen osobiti vazduh, radostan vazduh, umilijt vazduh. Tu Äovek sazna da je i srcu mio vazduh. Negde kraj izvora, pod planinom, srce viÅ”e ne poteže da pumpa i radi, ono se odmara, a grudi, prepune Äistog vazduha, dižu i spuÅ”taju srce kao na oprugama. Srce u Sokobanji ne tuĆØe, ne lupa, nego se ljuljuÅ”ka.ā – Isidora SekuliÄ.
Stevan Sremac
Za Stevana Sremca kažu da je bio usamljen, povuÄen i preosetljiv Äovek, veoma Å”armantan i uvek doteran. UÄestvovao je u ratovima, bio je profesor i zakleti liberal. Nazivali su ga i srpski Äehov, a dnevna soba mu je bila i kafana. Lekare nije voleo, ali je po njihovoj preporuci doÅ”ao u Sokobanju na leÄenje. Poslednje dane proveo je u Sokobanji, preminuo je 12. 08. 1906. Preko puta kuÄe u kojoj je preminuo Sremac postavljena je bista a na kuÄi spomen tabla.
Stevan Sremac nije imao ženu i decu, niti svoj dom, vodio je profesorsko-boemski život.
Sremac je bio profesor u nekoliko srpskih gradova, NiÅ”, Pirot i Beograd. UÄestvovaĀ je i u srpsko-turskim ratovima kao dobrovoljac 1877. godine. Jedan od najznaÄajnijih srpskih književnika, poÄeo je da piÅ”e tek u 33. godini a zanimljivo je i to da je iz “pripovedanja” imao Äetvorku.
Sremac je odrastao pored svog ujaka Jovana ÄorÄeviÄa koji je bio Äutljiv i povuÄen i viÅ”e je voleo da se druži sa knjigama nego sa ljudima. Neke od tih osobina preÅ”le su i na mladog Sremca. Sremac je bio veoma obrazovan Äovek i profesor, mrzeo je uÅ”togoljeno druÅ”tvo, bon ton i lažnu finoÄu i laskanje.
Sremac je bio Å”armantan Äovek, uvek je bio Äist i doteran, vodio je raÄuna o odelu koje nosi i na kroj tog odela. Kravata koju je nosio morala je da bude svilena, mekana i leprÅ”ava, cipele su bile na Å”iljak dok je Å”eÅ”ir uvek bio nakrivljen u stranu. Gotovo niÅ”ta nije poznato o njegovom ljubavnom životu, kažu da nije mrzeo žene, ali je bio esteta i uvek doterani narcis pa je zato ostao sam.
Za Sremca kažu da je bio veoma duhovit, voleo je noÄni život i zbog toga nije voleo da radi prepodne. Za svoje pripovetke inspiracuju je pronalazio u istinitim anegdotama. Iza Sremca su ostala neprocenjiva književna dela.
Sremac nije voleo lekare, ali je na njihovu preporuku poÄeo da dolazi u Sokobanju. Sremcu je u ovoj banji prijao vazduh, hrana ali i kafane. Živeo je kod sveÅ”tenika Živka JovanoviÄa i bio je najpoznatiji gost u Sokobanji u tom periodu. 1906. godine Sremac se u Sokobanji razboleo i preminuo u 51. godini života. Sremac je preminuo 12 augusta, a njgov brat je tada poslao telegram Novinarskom udruženju u Beogradu koji je glasio: “danas u 4 sata, moj brat Stevan je ispustio svoju plemenitu duÅ”u. Sahrana Äe biti u utorak prepodne. Telo Äe biti preneto u Beograd i položeno u porodiÄnoj grobnici sa pokojnim ujakom Jovanom ÄorÄeviÄem.U Sokobanji je bila nezapamÄeno velika povorka koja je ovog velikog pisca ispratila na veÄni poÄinak. MeÅ”tanima Sokobanje i turistima koji su tada bili u Sokobanju piÅ”Äeva smrt je veoma teÅ”ko pala. Preko puta kuÄe u DragoviÄevoj ulici, u kojoj je proveo poslednje dane podignuta je bista u spomen ovog velikog pisca.
Dimitrije DragoviÄ
Dimitrije DragoviÄ roÄen je 15. oktobra 1908. godine u selu Äurioci u blizini Danilovgrada u Crnoj Gori, meÄu partizanima bio je poznat pod partizanskim nadimkom SrÄa.
Dimitrije DragoviÄ je svoje Å”kolovanje zapoÄeo u Crnoj Gori, u Danilovgradu je zavrÅ”io Äetiri razreda osnovne Å”kole, potom i Äetiri razreda gimnazije. Posle zavrÅ”ene gimnazije, Dimitrije upisuje UÄiteljsku Å”kolu u Somboru, meÄutim u ovoj Å”kole ne ostaje dugo jer je izbaÄen zbog svojih komunistiÄkih uverenja. Iz Sombora, odlazi u Beograd i 1926. godine zavrÅ”ava UÄiteljsku Å”kolu. Odmah nakog zavrÅ”etka UÄiteljske Å”kole, iste godine Dimitrije DragoviÄ poÄinje da radi kao uÄitelj. PoÄeo je da radi 29. septembra 1926 godine, najpre u Makedoniji, u Vladimirovu koje je pripadalo pod BregalniÄki srez, zatim je službovao u selu Rsovci koje je pripadalo Kavadarskom srezu, da bi od decembra 1935 godine preÅ”ao da radi u Kavadarcima. Pored uÄiteljskog posla, Dimitrije je Ā studirao vanredno i zavrÅ”io je niži teÄaj ViÅ”e pedagoÅ”ke Å”kole u Beogradu oktobra 1937. godine.
1939. godine, Dimitrije postaje nastavnik u GlamoÄu i predaje u GraÄanskoj Å”koli. Po sopstvenoj želji, septembra 1939 godine biva premeÅ”ten da radi u Sokobanji. U Sokobanji je radio kao nastavnik književnosti u Å”koli. 1932. godine, Dimitrije zavrÅ”ava i Å kolu za rezervne intendanstke oficire u Sarajevu.
Dimitrije je i u Sokobanji nastavio da deluje politiÄki, bio je predsednik Zdravstvene zadruge politiÄki naprednih prosvetnih radnika u Sokobanji. 1938. godine postao je i Älan KPJ.
1941. godine, u aprilskom ratu bio je u 11. Ā peÅ”adijskom puku TimoÄke divizije na jugoslovensko-bugarskoj granici. Älan PP KPJ za sokobanjski srez postaje jula 1941. godine i bio je zadužen za organizaciju odreda i vojna pitanja na teritoriji Sokbanje. Dimitrije DragoviÄ 1941. godine, 18. jula sa grupom sokobnjskih rodoljuba, Älanova KPJ i Skoja odlazi na planinu Ozren i formira Ozrenski partizanski odred i postaje prvi komandant ovog odreda. Dimitrije DragoviÄ je bio veoma hrabar borac, ranjen je u borbi sa Nemcima kod Palilule 16. septembra 1941 godine, a ubrzo potom, 27. novebra u bici kod sela JoÅ”anica u borbi Ozrenskog partizanskog odreda protiv 11. oružanog odreda, Dimitrije biva teÅ”ko ranjen i izvrÅ”ava samoubistvo piÅ”toljem da ne bi bio živ zarobljen.
Odlukom Narodnog odbora sreza Sokobanja, Osnovna Å”kola u Sokobanji je nosila ime Dimitrije DragoviÄ od 11. decembra 1978 godine. Ispred “Nove Å”kole” stajala je i bista Dimitrija DragoviÄa. Ime Å”kole je promenjeno 01.09.2003. godine.
Aleksa MarkiÅ”iÄ
Aleksa MarkiÅ”iÄ je roÄen 19.maja 1908. godine u selu Obzovica u blizini Cetinja kao osmo dete u porodici carinskog službenika. ZbogĀ loÅ”ih materijalnih uslova u kojima je porodica živela, Aleksin otac Joko 1920. godine sa porodicom napuÅ”ta Obzovicu i naseljava se u Sokobanju. Aleksa je tada bio drugi razred osnovne Å”kole koju je zavrÅ”io 1922. godine. Gimnaziju u Aleksincu zavrÅ”io je 1928. godine. Pored Å”kolovanja, Aleksa je povremeno obavljao i fiziÄke poslove na graÄevini. Dok je pohaÄao gimnaziju, Aleksa je bio veoma ativan i bio je jedan od inicijatora za osnivanje literarne sekcije “Napredak”. Svoju buduÄu suprugu Hristinu-Tinu MilojkoviÄ upoznao je tokom ÄaÄkih dana.
Kada je zavrÅ”io gimnaziju, Aleksa upisuje Pravni fakultet u Beogradu kao vanredni student.1930.godine, kao dopisnik iz Župe i KruÅ”evca, Aleksa poÄinje da radi za list “Pravda”. Naredne godine, 1931. Aleksa u Sokobanji pokreÄe list “Sokobanjske novosti” koji je vlast zabranila posle petog broja. PoÅ”to je 1932. godine otpuÅ”ten sa posla, Aleksa dolazi u Aleksinac i pokreÄe list “Iskra” koji je zabranjen posle drugog broja. Od 1933.godine pa do 1935. godine bio je “Politikin” dopisinik iz KruÅ”evca. Krajem 1935. godine odlazi u Ljubljanu. Zbog svog pisanja nije se dugo zadržao u Ljubljani i biva premeÅ”ten u Sarajevo. U Sarajevu ostaje kratko i na svoju molbu, vraÄa se u “Politiku”. U KPJ uÄlanjuje se 1935. godine i uspeÅ”no obavlja sve zadatke koje mu partija zadaje. Aleksa je bio tri godine “Politikin” novinar , a njegovo ime Äe uÄi u istoriju jugoslovenskog novinarstva u periodu izmeÄu dva rata. ZahvaljujuÄi socijalnim analizama i literarnom talentu Aleksa je dobioĀ jedno od istaknutijih mesta meÄu jugoslovenskim novinarima.Ā Postao je istaknut druÅ”tvenopolitiÄki radnik i revolucionar. Posle otkaza koji je dobio u “Politici”, Aleksa se vraÄa u Sokobanju i nastavlja vanredno da studira. Studije je zavrÅ”io 1939. godine. Po zavrÅ”etku studija, stažirao je u Sudu u Sokobanji. Posle stažiranja postaje advokat koji uglavnom brani siromaÅ”ne. Sa drugarima iz Sokobanje, krajem 1940. godine organizuje demonstracije protiv režima. Kada je Jugoslavija kapitulirala, Aleksa je bio u Boki Kotorskoj. Prvo je otiÅ”ao u rodno selo Obzovicu, a zatim se vraÄa u Sokobanju i poÄinje da priprema ustanak. Kada je NemaÄka napala SSSR, Aleksa se povlaÄi u ilegalu. Iste godine u julu mesecu u Sokobanji je oformljen prvi SK i za sekretara je izabran Aleksa MarkiÅ”iÄ. On i trinaest drugova, krajem jula odlaze na planinuĀ Ozren i prikljuÄuju se Ozrenskom partizanskom odredu. Aleksa postaje prvi komesar ovog odreda. Ozrenski partizanski odred je napao voz na stanici “Palilula” , ubio 12 i ranio 3 nemaÄka vojnika. Odred nastavlja sa akcijama na teritoriji Sokobanje i okolnih gradova. Ubrzo Aleksa dobija zadatak da organizuje partijsku tehniku. U blizini Sokobanje, kod sela JoÅ”anice u borbi sa Äetnicima, Ozrenski partizanski odred je pobeÄen i pretrpeo je velike gubitke trideset Å”est mrtvih boraca i veÄina preživelih je ranjena. Nakon ove pobede Äetnika, Å”tab Ozrenskog partizanskog odreda, u januaru 1942. godine donosi odluku da se odred podeli u manje grupe jer nije bilo moguÄnosti da deluje kao celina. Aleksa nastavlja sa daljim akcijama u Sokobanji i pokuÅ”ava da organizuje likvidaciju jednog Äoveka za koga sumnja da je izdajnik. MeÄutim nastradali su on i Rajko ViÄentijeviÄ. Aleksa i Rajko krili su se u kuÄi u blizini reke Moravice na putu za selo Beli Potok, njih su spazili pripadnici žandarmerije i opkolili su kuÄu. 
Borba je trajala punih 12 sati i Aleksa i Rajko nisu hteli da se predaju, kada su ostali bez municije, pokuÅ”ali su da se izvuku iz kuÄe ogrnuti ÄarÅ”avima, ali nisu uspeli. Rajko ViÄentijeviÄ je nastradao prvi tako Å”to je aktivirao bombu i ubio se da ne bi živ pao u ruke žandarma, dok je Aleksa uspeo da odmakne ka reci Moravici, ali jeĀ ranjen u kiÄmu i poslednjim metkom je izvrÅ”io samoubistvo da ne bi bio uhvaÄen živ,imao je 34 godine. Ukazom predsednika FNRJ Josipa Broza Tita Aleksa MarkiÅ”iÄ je 6. jula 1953. godine proglaÅ”en za narodnog heroja. Glavna ulica u Sokobanji nosi njegovo ime, a na mestu gde su bila izložena tela Alekse MarkiÅ”iÄa i Rajka ViÄentijeviÄa (ispred turskog kupatila) stoji spomen ploÄa.
Emilijan JosimoviÄ
Emilijan JosimoviÄ bio je srpski inženjer, pisac, profesor na Vojnoj akademiji,Ā profesor i rektor Liceja i Velike Å”kole u Beogradu, urbanista. RoÄen je u Staroj Moldavi 1823. godine, a preminuo je u Sokobanji 1897. godine.
Emilijan JosimoviÄ, roÄen je davne 1823. godine u Staroj Moldavi u Banatu koji je tada bio na teritoriji danaÅ”nje Rumunije. Za vreme KoÄine krajine, Emilijanov deda je pobegao u Rumuniju. Emilijanov otac bio je oficir u austrougarskoj vojsci i njegova jedinica bila je na Vojnoj granici, umro je relativno mlad. S obzirom da mu je otac umro mlad, njegovo Å”kolovnje, kao i Å”kolovanje njegovog mlaÄeg brata, finansirali su stariji brat Jova i kapetan MiÅ”a AnastasijeviÄ. JosimoviÄ je osnovnu i srednju Å”kolu pohaÄao u Rumuniji u KaransebeÅ”u i LugoÅ”u. MatematiÄke i vojne nauke izuÄavao je u KaransebeÅ”u,Ā a posle njih i filozofiju. Na PolitehniÄkom fakultetu u BeÄu zavrÅ”io je jestastveniÄke i inžinjerske studije. Dok je sturdirao u BeÄu uÄio je i zidarski zanat, te je u okviru prakse uÄestvovao prilikom izrade kanala u Begeju, a kasnije kao inžinjer radio je na izgradnji prve železniÄke pruge u MaÄarskoj.
U Srbiji dolazi da živi 1845. godine. Iste godine u septembru konkuriÅ”e i biva postavljen za profesora matematike na Liceju u Beogradu. U Beogradu je živeo od 1845. do 1878. godine i tokom tog perioda radio je u prosveti i držao predavanja u raznim tehniÄkim oblastima.
Pored matematike, JosimoviÄ je drzao Äasove i na praktiÄnu geometriju i graÄansku arhitekturu. U Å”kolskoj 1849/50. godini postaje rektor Liceja, a dvadeset pet godina kasnije i Velike Å”kole u Beogradu. U periodu izmeÄu 1852. godine do 1869. godine bio je i profesor artiljerijske Å”kole.
Emilijan je bio jedan od retkih ljudi koji je bio tehniÄki obrazovan, tako da je Äesto angažovan i za poslove van prosvetne struke. ZahvaljujuÄi JosimoviÄu, arhitektura je uvedena kao redovni predmet na Liceju. U udžbeniku “GraÄanska arhitektura i graÄenje puteva” da bi uÄenici stekli osnovno znanje iz arhitekture opisao je osnovne pojmove i elemente arhitekture. Ovaj udžbenik napisao je 1860. godine. Pored ovog udžbenika, napisao je i udžbenike izĀ matematike, triginometrije, gometrije i ovo su prvi univerzitetski udžbenici u Srbiji.
Kada su Turci konaÄno napustili Beograd, poÄelo je i ureÄenje grada po zapadnjaÄkom urbanistiÄkom uzoru. NajveÄu ulogu u urbanistiÄkom ureÄenju grada imao je Emilijan JosimoviÄ. On je tokom tri godine, poÄevÅ”i od 1864. godine, prvo uradio geodetska snimanja a zatim 1867.godine napravio i regulacioni plan grada. Uz plan je detaljno obrazložio svoje misli i obrazložio u knjizi Äije je Å”tampanje sam finansirao. To je prva struÄna knjiga u oblasti urbanizma u Srbiji i nosi naziv “ObjaÅ”njene predloga za regulisanje onog dela varoÅ”i Beograda Å”to leži u Å”ancu”. JosimoviÄ je trasirao i Knez Mihailovu ulicu kao vezu izmeÄu TvrÄave i VaroÅ”i. Na mestu Velike pijace koja je bila u blizini Kapetan MiÅ”inog zdanja podigao je park a pijacu iselio. Prvi je ukazao da u Beogradu fali zelenilo i parkovi. Bio je osnivaÄ i prvi predsednik prvog profisionalnog inžinjerskog udruženja na Balkanu “TehniÄarska družina” . 33 godine je radio u prosveti i iz Velike Å”kole otiÅ”ao je u penziju posle treÄe molbe ministru da ga razreÅ”i dužnosti. Posle odlaska u penziju Emilijan je saĀ ženomĀ otiÅ”ao iz Beograda da živi u unutraÅ”njost Srbije, prvo u Å opiÄu u blizini Lazarevca a potom u Sokobanji gde je 25.maja 1897. godine umro. Sahranjen je u Sokobanji na gradskom groblju.
Emiljan JosimoviÄ, 1878.godine odlikovan je Takovskim krstom treÄeg stepenaĀ za uspeÅ”an rad na polju nauke i tehnike. U njegovu Äast,jedna ulica u Beogradu od 1967. godine nosi njegovo ime. 1987. godine kada je renovirana Knez Mihajlova ulica i pretvorena u peÅ”aÄku zonu postavljen je spomenik Emiljanu JosimoviÄu i napisana je godina donoÅ”enja prvog urbanistiÄkog plana za Beograd.
O tome koliko je banja poznata i koliko je bila Äuvena i u ranijim periodima govori nam Äinjenica da su je poseÄivali turisti iz dalekih krajeva (Äak i iz Male Azije) kada nije bilo savremenih saobraÄajnih sredstava niti puteva ali su oni ipak dolazili prelazeÄi ogromne udaljenosti na konjskim zapregama. Ako se dobar glas tako daleko Äuo tada, kada nije biloĀ savremenih sredstava informisanja, ne Äudi da Sokobanju i danas poseÄuje veliki broj gostiju iz inostranstva.
Interesantna je Äinjenica da je u XIX veku Sokobanja bila posebno mesto, namenjeno samo druÅ”tvenoj eliti koja se ovde leÄila ili odmarala. Kao centar druÅ”tvenih deÅ”avanja nju su poseÄivali i najugledniji ljudi u Srbiji pa Äak i vladari.
UzevÅ”i u obzir da je Sokobanja kao takva uspevala da zadovolji kriterijume najpovlaÅ”Äenijih slojeva stanovniÅ”tva ne dovodi se u sumnju Äinjenica da Äe i danas ispuniti oÄekivanja svakog posetioca.
Predlažemo da pogledate:
