Jutro se spustilo na Moravicu kao stara, blaga ruka. Dvadeset stepeni, nebo skoro čisto, vazduh onaj pravi banjski — onaj koji se ne meri samo termometrom, nego i onim tihim zadovoljstvom kad čovek izađe pred kuću i prvi put u danu proguta ceo Ozren. Osećaj je 19,8. Danas do 26, sutra još toplije, pa onda, kao uvek u ovoj kotlini, jesen počne da se predomišlja: magla, pljusak, pa opet sunce. Banja živi od tih predomišljanja.
A čaršija, kao i uvek, živi od paradoksa.
Opština je, evo, odustala od prve kategorije turističkog mesta. Ne zato što Sokobanja nije prva — nego zato što je, kažu, prva postala preskupa samoj sebi. Isteklo je rešenje, zahtev za novu kategorizaciju povučen. Boravišna taksa za ležaj pada sa 3.300 na 1.300 dinara, porezi ugostiteljima i stanodavcima otprilike na pola. Kabinet predsednika objašnjava da to nije pad slave, već „administrativna odluka“ da se izađe u susret onima koji ovde zapravo drže krevete, čaršafe i jutarnju kafu gostima. U Sokobanji se vekovima takmiče dva ponosa: da smo najlepši i da nismo preskupi. Ovog septembra pobedio je drugi.
Dok se na papiru snižavaju takse, pod zemljom se mere dubine. Speleolozi su proteklog vikenda u jami Vlasinska propast na Ozrenu proveli dvanaest sati i spustili se do 90 metara. Banja koja se hvali izvorima sada sluša i šta šapuće kamen ispod nje. Iznad, deca i mladi u hrastovoj šumi u Radenkovcu uče da prstenuju ptice. Ispod, ljudi vise na užetu u mraku. Ista planina, dva jezika.
U utorak je ulica Svetog Save, od zgrade Opštine do mosta na Banjici, ostala bez struje od devet do dva. I sama Opština. U sredu su pojedine ulice ostale bez vode. U čaršiji to nije vest, to je ritam: prvo nestane struja, pa voda, pa se opet priča o turizmu. Vatrogasci su juče pred školom „Mitropolit Mihailo“ pokazivali kako se gasi ono što, ako Bog da, neće ni da se zapali. Policija od danas do 22. septembra pojačano gleda ko vozi, ko pije, ko žuri. Evropa radi isto u 34 zemlje. U Sokobanji to izgleda kao da je neko odjednom odlučio da se mostovi, krivine i kasni povratak sa kafane mere istim metrom kao u Beču.
A onda, kao da neko između dva prekida vode otvori prozor: danas u Legatu Miluna Mitrovića otvara se izložba „Erozija i sediment“ Aleksandra Devića. Banja koja se boji da joj neko nadgradi sprat iznad glave (udruženje Iskorak i dalje pita gde će parkirati novi stanari i da li će park kod bioskopa Moravica preživeti podzemnu garažu) sada gleda slike o tome kako vreme samo, bez urbanista, jede i taloži. U istoj nedelji otvorena je i Soba sećanja na Goluba Radovanovića — čoveka koji je skupljao predmete, priče i običaje kao da je znao da će jednog dana sve ovo morati da stane u jednu prostoriju, da se ne raspe.
FK Ozren je vikend proveo kako i dolikuje klubu koji nosi ime planine: ubedljivo protiv Šljivara. U Milušincu su mladi napravili prvi odbojkaški turnir, kao da selo odjednom poželi da ima svoj mali olimpijski plamen. Foto-izazov je već proglasio pobednike: tema je bila „Sokobanja — mesto najlepših uspomena“. Šezdeset jedan autor, 259 slika. Banja voli da je fotografiraju dok još nije sigurna šta tačno želi da bude — prva kategorija ili jeftinija, duboka jama ili širok šetalište, park ili garaža.
Ima tu i one tihe, porodične slave koju čaršija ne voli da zaboravi: Adonis i dalje, posle 35 godina, od hajdučke trave i kantariona pravi carstvo. Dok drugi mere spratove i takse, oni mere miris suve trave u septembru.
Pred nama je još Dan planinarenja, 26. septembra, i novembarski medicinski dani sa dva jubileja — dvadeset godina koronarne jedinice, petnaest bronhologije. Banja se leči i leči druge, pa se ponekad zapita da li može da izleči i sopstvenu želju da bude istovremeno i velika i mala.
Tako teče ovaj četvrtak. Sunce još drži. Voda i struja, ako Bog da, stoje. Jama na Ozrenu je dublja nego juče. Taksa je niža. Uspomene, one sa konkursa, i dalje visoko vise.
A Momo bi, da sedi sad na klupi kod Parka, samo rekao: u Sokobanji se ništa ne dešava slučajno, samo se sve dešava u isto vreme. I to je, možda, njen jedini pravi status — kategorija koju niko ne može da povuče.
