Zlatna groznica drma Sokobanju

U Srbiji ove ljude kojima
nada nikada ne umire zovu "zlatari". Mada su više "starozlatari", jer
tragaju za zakopanim blagom iz antičkih, rimskih i turskih vremena, a
ponajviše za zlatom koje su hajduci sakrivali po krševitim planinama.
Ni za živu glavu ne bi priznali da to rade. Ali, naš Indijana Džons iz Sokobanje
pristao je da za "Novosti" ispriča svoju priču. Na jedvite jade doduše,
tek Zoran Mirković (37), razveden, otac jednog deteta, na ugovorenom
sastanku pojavio se u filmskom stilu: otvoren džip, atletski graðen
pratilac obučen u maskirnu majicu (zovu ga Bata), zgodna devojka,
zagonetan stav i krajnje oskudne rečenice. Mnogo kasnije, jedva je
izustio:
– Ma, ima, bre, blago, ima kol'ko 'oćeš, samo ga naði. Kako je onom
gore iz sela M… krava upala u rupu, on pogled'o dole, a ono – ćup.
Zlatnici!

Predmet pronaðen nadomak Sokograda

Pop Martin

SLUÈAJNOSTI i lovačkih priča koje su dodatno potkrepile legende iz ovog
kraja, poput one o jednom bogobojažljivom čoveku koji je slučajno
otkinuo granu a iz drveta počeli da cure zlatnici, ima mnogo. Ali, naš
sagovornik ne ostavlja za slučajnosti mesta. On ima mape! Pop Martinove
mape!
– Kako čije mape? – ne može da se načudi našoj neobaveštenosti. – Niste
čuli za popa Martina?! Taj ti je pop bio u četi sa 80 hajduka. Radili
su oni, razume se, svoj posao, skupljali blago, zlatnike i sve to, i
zakopavali ga gore po planinama. Na kraju, samo su trojica preživela, a
meðu njima i taj sveštenik.
Pop Martin je zapisao i opisao mesta gde je sakriveno hajdučko blago.
Nisu prave mape kao u filmovima, ali ih "zlatari" tako zovu. Verovatno
ih nije kucao pisaćom mašinom na belim listovima, u kakvom se obliku
danas pojavljuju kod "lovaca na blago", a kakve su i "Novosti", teškom
mukom, dobile od Zorana Mitrovića, sa obećanjem da nećemo da po njima
tragamo.
– Ma, i da hoćeš, ne možeš da naðeš! Ali nećeš, jer zemlja radi, pomera
se, nije ista kao i pre dvesta-trista godina… Ne da zlato da se uzme.
Tamo gde je blago, može biti, pomerila se zemlja dva-tri metra. Pa, ti
kopaj po kršu ako nemaš druga posla – rekao nam je pomalo sumnjičavo.
U "mapi popa Martina" ponegde nacrtani znaci, hajdučki, strelice razne
i mahom zapisi, poput ovog: "Kod mesta Sveta Paraskeva, sokobanjsko,
kad uðeš u crkvu, od vrata od istoka idi do sred crkve
i stani, ima kamik žut. Pod njega tovar zlata." Ili: "Od Vlasotince
mesto Parosilj, tu traži bunar santrač od kamen bigorljiv, u taj bunar
spustismo bure zlata." Ili: "Spram Æele-kule, niška okolina, ima turski
grob, u grob pare. Ovo je Kočin plan preveden oko 1800. godine,
istinit."

kop nadomak Sokograda

Oteta popadija

DA ne bi bilo zabune ko je pop Martin, u istoimenim mapama naðena je i
priča o njemu. On se odmetnuo u hajduke pošto mu je Manuka-beg oteo
popadiju. Priključio se, onda, četi vojvode Vlčana, sa namerom da se
osveti begu. Begu se osvetio, a sa hajducima hajdukovao, blago
zakopavao i mape pravio.
– E, najbolja je znaš koja mapa? Kožna mapa! Znaš čime se piše po
kožnoj mapi? Barutom. E, da mi je jedna takva, što bi bilo pravo! Ali
nema. Nije da ne postoji, postoji, samo gde da je naðem? Nisu loše ni
ove mape što ih ja imam. Samo, imaju falinku. Kako su ih ljudi
prekucavali, svako je grešio, pa umesto slova "a" napiše slovo "e",
umesto "l" napiše "k", i eto ti problema! Nije više Rekovo, nego je
Rakovo, pa ga ti naði ako možeš.
Da li je on nešto našao – pitanje, više puta postavljeno, bilo je uzaludno. Srpski Indijana Džons samo nas je zagonetno gledao.
Dobro, Zoran Mirković ima mape, ima dobru volju, veru, a oprema?
– Imam visak i žice. Kad se dve bakarne žice ukrste, tu je voda ili blago.
– Pa, da li "radi" taj instrument? – pitamo.
– Radi – odgovara on.
– I? – Šta i? – Pa, jeste li našli nešto? – Glupog li pitanja! Umesto odgovora, stiže pitanje:
– Znate li koliko dukata stane u litarsku flašu? Stane 17 kilograma.
Na kraju dugog prepodneva, "Indijana Džons sa juga" priznao je:
– Našao sam strelicu. Možda je rimska, možda je turska.Teško je ustanoviti, jer se oblik tog metalnog vrha strele nije menjao.
Nije je nosio na procenu, ali zna da za nju može da dobije pet-šest evra. To nam je jedino i pokazao. I ogradio se:
– Lokalitete zaštićene zakonom ne pipam. Mogu veoma lako da te uhvate.
– A kada biste našli nešto stvarno vredno, značajno za istoriju i naciju, da li biste dali državi?
– Pa, nisam lud! – odgovorio je odsečno.
– A kad bi država platila?
– Pa, kad je država platila?! Ima privatnika, daju pet puta više.
U sokobanjskom kraju svaki seljak veruje da baš na njegovom imanju leži
skrivena riznica. Staro zlato i dukati toliko su se ukorenili u život
ovdašnjih ljudi, da kad neko počne da gradi kuću, narod kaže: "Eno ga,
našao ćup sa zlatom, pa kuću diže." Ili, ako je poslao dete na
školovanje: "Ma, našao zlato!" Ili, ako je kupio kola… Iza svega što
neko postigne leži – ćup.
Večnim sjajem zlato golica maštu i podgreva nadu da će sreća baš njih
pomilovati. Još od hajduk Veljka, koji je po ovom kraju hajdukovao, svi
sanjaju isto: da jednog dana pronaðu skrivenu riznicu. Ne dukat, ne
ogrlicu, divan stari predmet, već riznicu celu. Trezor! I Zoran
Mirković, samo što on priznaje:
– Ma, svi traže. I imaju. Ali, ćute. I ja isto, jer znaš kako se kaže: "Što se u kući radi, to se ni u crkvi ne govori."

Rimski predmeti pronaðeni nadomak Sokograda

MAPA ZA SLIKU

SOKOBANjSKI Indijana Džons ni po koju cenu nije želeo da ga slikamo. Ni
otpozadi, ni sa strane, ni da se ne vidi, ma nikako! Na kraju smo se
nagodili: umesto slikanja, dao nam je mape popa Martina.

Rimski novčić pronaðen nadomak Sokograda

    Srodne teme:

• Sokobanju zahvatila zlatna groznica
• 
  Hari Poter iz Sokobanje