Sokobanja i Toplica u I svetskom ratu

U prostorijama zavičajnog muzeja u Sokobanji otvorene su izložbe malih formata i druga povodom 90-togodišnjice proboja Solunskog fronta. Organizatori izložbe su Udruženje likovnih umetnika primenjene umetnosti i dizajna Srbije i Narodni muzej Toplice iz Prokuplja.

Povodom devedestogodišnjice proboja Solunskog fronta otvorena je arhivska izložba fotografija i dokumenata iz perioda 1917. godine. O tom periodu dosta je pisao profesor Duhomir Cvetković u svojim knjigama (hronika sela Vrbovca), a na otvaranju govor povodom tog mračnog istorijskog perida Srbije držao je Hranimir Milojković, predsednik udruženja "Sokolovo pero" iz Sokobanje i tom prilikom nas podsetio na neslavnu prošlost naših komšija Bugara i njihovih intencija da porobe srpski narod i zabrani mi učenje srpskog jezika i srpskih narodnih običaja. Bugari su i kasnije, a naročito za vreme Drugog svetskog rata stali na stranu okupatora pa i sami postali okupatori, otvarali su škole na bugarskom jeziku i vršili pritisak da ovaj deo Srbije bugarizuju i zauvek prisvoje.

Organizatori izložbe Darko Žarić i Petko Marjanović kustosi istoričari i Èedomir Ristic, direktor Narodnog muzeja Toplice iz Prokuplja zadovoljni izložbom, posetom i gostoprimljivosti domaćina izjavili su da će njihova postavka obići i ostale gradove u Srbiji da se ovaj period ne bi zaboravio i da bi se mladi naraštaji bolje upoznali sa prošlošću kako bi bolje razumeli sadašnjost i budućnost.

Drugu izložbu malih formata organizovali su članovi slikarsko graficke sekcije Udruženje likovnih umetnika primenjene umetnosti i dizajna Srbije.

Ove dve izložbe posle Bijenala ekološke karikature dobrodošle su svim ljubiteljima umetnosti, kulture i istorije i nadamo se da će i tokom zime tako biti.

Naš narod je u svakoj prilici, znao reći svome ugnjetaču: „Otadžbina je ovo, onih divova, koji Kosovo osvetiše“. U svakoj prilici je dokazao svoju životnu moć, svoju ljubav i gotovost na svaku žrtvu za slobodu svoje Otadžbine.
Takav je bio odvajkada, pa je takav bio i za vreme poslednjeg rata. I kada mu je Otadžbina pregažena, nije klonuo duhom, već je gordo podviknuo 1917. godine, svome ugnjetaču: „Dosta sa nasiljem, jer ćemo mi nasiljem odgovoriti.“
I odgovorio je! Kao odgovor na zverstva Bugarska planula je ustanička puška u Toplici, a odmah i u srezu Sokobanjskom.
Narod je i ovde uzviknuo muški, sa puškom u ruci: Dosta! „Drzneš li dalje … čućeš gromove“. I Bugarin je čuo, i za momenat ustuknuo pred muškim glasom srpskih ustanika.
Pisac, kome pripada svaka hvala, lepo je izneo ceo dogaðaj, i time sačuvao od zaborava ovo narodno pregnuće, koje će pokolenjima pokazati kako se ljubi svoj narod i njegova sloboda.
Učiteljsko udruženje izdajući ovu knjižicu, želi da umesto voštanice na znanim i neznanim humkama, sačuva trajnu uspomenu na ovo veliko narodno delo.
Sresko Učiteljsko društvo SOKOBANjA

{mosimage}

Kao što su za celu Istočnu i Južnu Srbiju nastupili teški i užasni dani ropstva, pod Bugarima, i srez banjski sa Sokobanjom, od prvoga dana ropstva, doživljavao je sve veće nesreće i zločinstva od bugarskih osvajača. Èim su bugarske divlje horde ispod Rtnja, preko Krstatca i preko Device i Ozrena preplavile srez, odmah su nastali dani užasnih duševnih i telesnih muka naroda koji se zatekao. Bugari su pokazali prava divljaštva, pljačkali su sve što im je do ruku palo, otimali su i terali sitnu i krupnu stoku. Kod naroda su uterivali strah, a za sobom ostavljali ruševine i pustoš.
U tim danima Srpski narod trpi i podnosi, ali živi u očajanju, u nadi i iščekivanju.
Bugari su uvideli, da to nije njihov narod, kako su se oni hvalili, već da je svaka duša čist Srbin, da srpski govori, da srpski misli i oseća, da svaki slavi slavu, da je svaka kuća ispratila na front po jednog ili više vojnika, i nada se da joj ti vojnici donesu slobodu. I zato Bugari kao podivljale zveri, u svojoj oholosti i nepoverenju nisu birali sredstva, samo da što više izmuče i opljačkaju pokoreni narod.
Kad su Bugari došli u ovim krajevima oni su zaveli svoju vlast i postupali su prema pokorenom narodu kako njima odgovara. Da bi se zaštitili od pokorenog naroda, oni su prisilno pokupili oružje, a često su podmetali oružje pojedinim ljudima, da bi ih kasnije globili i maltretirali. Primoravali su narod da daju pismene izjave da su Bugari. Bugari su doveli svoje sveštenike i učitelje pa uz pomoć vlasti su pokušali da uvedu njihov jezik. No u tome Bugari nisu uspeli. Naša deca koja su u školi morala da uče bugarske reči kod kuće i meðusobno su upotrebljavali maternji jezik. Bugari su bez imalo griže savesti sve što je srpsko nemilice su uništavali i palili srpske knjige i svu arhivu.
Naš narod je orao i sejao, ali on nije bio gospodar ni svoga žita ni kukuruza.
Naš narod je sve ovo stoički i hrabro podnosio, verovao je u svoju vojsku i nije izgubio nadu u Boga. Oni su samo čekali čas i to čas kad će ustati da na sve ove Bugarske zločine i nepravdu grmnu bar jedan osvetnički krik bar jedan očajnički pokušaj za slobodu. I neka se ceo svet uveri da ovaj narod nije bugarski narod, već srpski narod koji ne može živeti u ropstvu već traži slobodu ili smrt.
Celom svetu je bilo poznato, da su Bugari deo naše zemlje samo okupirali, a ne potpuno dobili. Prvi svetski rat nije bio završen, a prema situaciji na frontu ratni okršaji nisu išli u korist Bugara i njihovih prijatelja.
U februaru 1917. god. bugarske „narodne komisije“ počele su da vrše regrutaciju, narodni ponos i narodna svest nisu više mogli trpeti. Šuma je majka Srbinova odvajkada i bila je puna naroda koji je želeo slobodu i svoga vojvodu na čelo svoga pokreta. Vojvoda Kosta Pećanac je objavio ustanak, koji je po celoj Toplici narod rado dočekao. I u banjskom srezu je odreðeno regrutovanje od 11. do 21. februara 1917. godine.
Eto tako i u mali srez Banjski, Bugari su svojim postupcima upalili jedan plamen zločinstva i nepravde i sami su pospešili da se ovaj plamen krvavo zasvetli u celom srezu ispod Ozrena i Rtnja.
Rano izjutra u četiri časa 25. februara 1917. godine, graðanstvo Sokobanjsko čulo je jasni glas srpske trube, koja je svirala „napred“ i označavala juriš na neprijatelja. Pobunjeni narod nije mogao da trpi bugarska poniženja i skoro nikakav život u njihovom ropstvu. Istoga dana, rano izjutra, srpski ustanici su počeli da nastupaju i napadaju varošicu. Celim frontom upravljao je vojvoda Milan Dečanac, a njemu su pomagali Aleksa Matejić, Mihajlo Antić i Denko Matejić. U borbama za osloboðenje Sokobanje bilo je dosta žrtava na obe strane. Ali napad ustanika nije uspeo, a razjareni Bugari nastavili su zlodela i bajonetom i plamenom mnoge su poubijali i popalili bezbroj srpskih domova, pa da na tako, još vreloj srpskoj vrvi i na razbuktalom plamenu u celom srezu mogu uzviknuti da je narodni pokret ugušen i da je svuda mir.
Bugarske zveri ubijajući svoje žrtve vršili su najstrašnija mrcvarenja, pa su posle svoje žrtve pljačkali, skidali odela i obuću i onda su ostavljali krvava i ranjena tela nesahranjena, da ih psi raznose. Onda je bugarski krvolok Tenećedžijev krenuo i van Banje da sela „umiri“. U sredu 1. marta bugarski krvoloci i zveri su upali u selo Jezero na Ozrenu, kroz vejavicu, maglu i jauk nejači, samo se čula bugarska komanda: „Streli!“ Svega jedan sat trajao je pokolj i paljevina i na znak trube bugarska vojska je napustila selo. A ostalo je za njima preko 30 žrtava. Ista je sudbina zadesila i seljane u selu Prekazi. I u njemu je ostalo oko 25 žrtava. Istoga dana svoje divljaštvo Bugari su još jednom pljunuli na svoj hrišćanski obraz, zapalili su crkvu Sv. Nikole. Istu sudbinu sa dosta žrtava doživela sela: Rsovci, Radenkovac, Blendija, Dugo Polje i Èitluk.
Sredinom marta 1917. godine kad su Bugari došli u Vrbovac da vrše pretres, izbijen je u svojoj kući Gavrilo Stojanović. Po dozvoli Bugara sahranjen je u groblju. I Žučkovac nije ostao bez žrtve u vreme ustanka. Rajna, žena Budimira Miletića, po izvršenom napadu pošla je na pojatu na Ozren, naiðe na bugarske vojnike, koji odmah opale na nju iz pušaka i teško je rane i ostave u jednom jarku. Tu se mučila 2-3 dana i umrla. Rajnino telo su razneli i pojeli psi. Selo Resnik na domaku Sokobanje imalo je skoro 40 žrtava, nedelo bugarskih krvoloka. I susedno selo Resniku, Poružnica, ništa bolje nije prošla. Doživela je isto veliki broj žrtava i lokalitet „Igrište“ u ataru Resnika jeste i poružnička kosturnica i mesto najstrašnijih njihovih muka.
Sa ovim mi dolazimo na kraj naše jezovite i strašne istorije naših predaka sreza Banjskog, a u ono nesrećno vreme „pod Bugarima“ pre 88. godina.
I dok je u ovo vreme ceo ovaj lepi kraj naše mile i voljene otadžbine buktao u plamenu, a mnogobrojne žrtve mučenički izdisale u svojoj krvi od bugarskog kuršuma i bajoneta, druge su žrtve bijene i mučene umirale kao internirane po celoj Bugarskoj. Bolni uzdisaji i vapaji ovih žrtava čuli su se do nebesa. Pravda je morala pobediti. Naši sokolovi sa juga probili su neprijateljski front, prebrodili sve i doneli slobodu svojim domovima.
Završavajući ove redove mi činimo ovim večiti spomen mučenički nevino palim žrtvama u ovom kraju, verujući da njihove mučeničke seni, i sad posle 88. godina lebde u zraku od Ozrena do Rtnja, ali ne vapiju za osvetom, već zaboravljajući sve muke, raduju se našoj velikoj pobedi. Raduju se izvojevanoj slobodi. Omladini našoj, naročito iz ovog kraja, ovim redovima dajemo prostu i razumljivu čitanku, iz koje će čitati jedan važan dogaðaj iz prošlosti predaka, koja će biti VEÈNA SPOMENICA na njihove pretke koji za slobodu i srpsko ime svoje živote dadoše.

{mosimage}

Kada se završio Prvi svetski rat 1918. godine, Vrbovac je dočekao osloboðenje u bedi i velikom siromaštvu. Kuće oronule, avlije razgraðene, voćnjaci i vinogradi zapušteni, štale prazne bez stoke, a narod iznuren i oboleo. Mnogi su od gladi i pegavog tifusa umrli i nisu dočekali osloboðenje. Takvo su selo zatekli ratnici koji su se borili u odbrani svoje otadžbine i svog ognjišta i preživeli „albansku golgotu“, najcrnje trenutke u Prvom svetskom ratu. To su bili Solunski ratnici, heroji, ratnici pobednici nad mnogobrojnijim i jačim neprijateljem. Mnogi su od njih došli sa narušenim zdravljem, a neki kao invalidi. Oni su doneli ukućanima radost, zadovoljstvo i nadu za bolji i udobniji život. Celo selo je bilo ponosno na njihovo herojstvo i sve ono što su podneli i izdržali na dugom ratnom putu od 1912. do 1918. Ali kada se izvršilo prebrojavanje Vrbovčana, nije se vratilo 94 ratnika – seljaka koji ostaviše svoje kosti rasute od Cera i Drine, Suvobora i Kolubare, do Krfa, Soluna i Kajmakčalana.

{mosimage}

{mosimage}