Kao i svi drugi muževi, i ja sa godinama u braku stičem neophodna iskustva. Kada je pre pet godina supruga najavila odlazak na godišnjicu maturske večeri (tj. vikend u Paraćinu), to je bila prilika da se istaknem i samostalno pričuvam dvoje sitne dece a usput obavim i sve moguće kućne poslove. Sada, pet godina kasnije, velikodušno sam (tj. "smo" – računajući i decu, više ne tako sitnu) ponudio vožnju do Paraćina (a i nazad), s tim da nas troje koji ništa ne obeležavamo, prenoćimo negde u širem regionu i sutra doðemo u neko doba kada se "maturanti" siti ispričaju, pa da se vratimo u Beograd i da tamo ustreptalo sačekamo 2014. godinu i novu godišnjicu mature. A kućne poslove ćemo već obaviti po povratku. Gem, set i meč.
Pošli smo iz Beograda u subotu, oko podne, po kišovitom danu i sve je ličilo na običan "allez-retour" do/od srpske prestonice staklića.
Da baš sve ne bude samo i jedino auto-put, kod Velike Plane smo skrenuli ka manastiru Koporin, manastiru čiju tablu – putokaz već više od deceniju gledamo kada idemo iz Beograda ka jugu i svaki put sebi obećamo da ćemo obavezno svratiti čim sledeći put poðemo na tu stranu.
Kako ću to još jednom navesti u ovome tekstu malo kasnije, ništa lepše ni logičnije nego do srednjovekovnog manastira doći – srednjovekovnim putem. Pretpostavljam da ni u vreme Despota Stefana (Stefana Lazarevića, Stefana Visokog ili Uzun-Stefana – po "turski": uzun = visok) po putu nije bilo toliko oštećenja i rupa? Kako god, posle nekoliko kilometara vožnje izlazi se iz Velike Plane (zaista je velika) i uskoro se dolazi do Koporina, prateći uredno poreðane putokaze.
Kroz kapiju manastirske porte ulazite u pravo malo imanje, a dalje vas ka crkvi posvećene Sv. Arhiðakonu Stefanu nizbrdo vodi puteljak oivičen bokorima ruža i ukrasnim žbunjem i drvećem . Prava mala botanička bašta. Sa leve i desne strane nalaze se konaci i pomoćne manastirske zgrade, a u dnu imanja uzdiže se crkva – koju je Sv. Despot Stefan podigao posle Angorske bitke, 1402. godine. Manastir je mnogo puta stradao i isto toliko puta se dizao iz pepela, i kao i većina manastira na ovom području bio napušten, spaljen i razrušen u periodu od Velike seobe Srba pa sve do 19. i 20. veka. Najznačajniji sačuvani dokumenat, spašen od propasti, danas je – delo ðakona Damjana – Koporinski Letopis.
Oko trećina prvobitnih fresaka nekako je sačuvana tokom vekova, a meðu njima je na desnoj strani ulaznog zida naosa i freska ktitora Koporina – Despota Stefana.
Tokom radova 1977. godine na obnovi crkve, pronaðena je grobnica sa moštima, za koje je naknadnim ekspertizama zaključeno da pripadaju Svetom Despotu Stefanu Lazareviću. Despot Stefan, barem mi se ponekad tako učini, u našoj istoriji nema mesto koje zaslužuje prema onome šta je uspeo da uradi (sa Srbijom) u okolnostima koje su bile neverovatno nepovoljne po Srbiju, u periodu posle Kosovskog boja. Ako vam dopadne ruku knjiga "Vitez u doba zla" od Nikole Moravčevića, sve će vam biti mnogo jasnije. Tri i po decenije vladavine Stefana Lazarevića, koji je bio i veliki vojskovoða i strateg, dalekovidi državnik, pisac i prevodilac, narodni prosvetitelj i umetnički mecena – nisu samo odložili upad Turske u Srbiju, već su srednjovekovnu državu posle teškog poraza na Kosovu doveli do neslućenih visina u privredi i kulturi i time poslužili formiranju moderne, proevropske države. Iako "okovan" paralelnim vazalstvom i prema Turskoj i prema Ugarskoj, uspeo je da ujedini državu i da učvrsti vlast, tako što je zvanja i titule u državnoj upravi delio prema sposobnostima i zasluzi, a ne po poreklu (neke stvari u ovoj državi su bile bolje ureðene pre 600 godina?), tako što je stvorio jaku državnu upravu i jaku najamničku vojsku – a sve to uz borbu sa najbližim roðacima i čak roðenim bratom, Vukom.
Monahinja koju smo zatekli u crkvi, ljubazno nam je pričala o manastiru, pokazala nam skiptar, krunu i mač Despota Stefana, pozlaćene posle otkrivanja, koji se nalaze u gornjem delu kovčega sa moštima. Ako se približite ćivotu, na delu blizu krune osetićete specifičan miris koji potiče od mira iz svetiteljskih moštiju. Pričala nam je monahinja i o čudotvornosti mesta gde su mošti pronaðene, koje je, uz vodu iz obližnjeg svetog izvora kao i ustrajne molitve, pomoglo mnogim nerotkinjama da osete čari majčinstva.
A kako i ne bi pomogao, pun ljubavi duh pisca čuvenog Slova Ljubve, gde Stefan Lazarević, izmeðu ostalog kaže:
… Junoše i deve,
za ljubav prikladni,
ljubav uzljubite,
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
čime se priroda naša
božanstvenoj prisajedinjuje,
da božanstveno ne uznegoduje.
"Ne rastužujte, reče apostol,
svetoga Duha Božijeg,
kojim ste zapečaćeni
javno u krštenju."…
Bunar sa svetom vodom nalazi se stotinjak metara podno crkve, a dok pijete vodu gleda na vas velika ikona Bogorodice. Pored crkve se nalazi i putokaz ka Crkvi Pokajnici i Radovanjskom Lugu, gde piše i da vam za tu šetnju treba oko sat i četrdeset minuta. Druga varijanta je, naravno, da sednete u kola, ali vam treba malo raspitivanja po obližnjim selima i pojedinim raskrsnicama da ne biste zalutali, tj. promašili skretanje. Pošto smo bili u žurbi, ovu posetu smo odložili za neki drugi put. Inače, crkva Pokajnica posvećena je Svetom ocu Nikolaju Miriklijskom i podigao ju je 1818. godine knez smederevske nahije Vujica Vuličević u znak pokajanja zbog ubistva svog kuma Vožda Karaðorða. Samo mesto gde je ubijen Karaðorðe (13. jula 1817.) nalazi se u pomenutom Radovanjskom Lugu, 3-4 km udaljenom od Crkve.
Kolima smo dalje projurili (poštujući novi Zakon o saobraćaju) kroz Bošnjane i Raču, putem ka Markovcu. Ako odatle želite da nastavite ka Svilajncu, vozite oprezno da ne biste promašili (neobeleženo) skretanje sa glavnog puta. Ako ga ipak promašite, nastavljate ka Lapovu, a tu smo se ponovo uključili na autoput i brzo stigli do Æuprije. Kako se uključili, tako se i isključili (sa autoputa) da bismo obišli i manastir Ravanicu, na nekih petnaestak kilometara od Æuprije, u zelenoj klisuri reke Ravanice.
Subota je bio dan za ekskurzije i brojne turističke posete manastiru, pa smo se utopili u ðačke kolone koje su se ulivale u portu manastira. Ravanica je okružena ostacima utvrðenja – zidina, koje su nekada imale sedam kula, a, nažalost, celim prostorom dominira novoizgraðeni konak koji je zaista mogao da bude nekako drugačije rešen. Ali dobro… Manastir je sazidan 1381. godine, kao zadužbina kneza Lazara i kneginje Milice, u duhu Moravske škole. Tvrðava koja okružuje crkvu, verovatno je podignuta nešto ranije od crkve, dakle za vreme života kneza Lazara.
U manastirskoj crkvi, posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem, nalaze se mošti kneza Lazara, a sa zidova vas posmatraju portreti kneza Lazara, kneginje Milice i njihove dece, Stefana i Vuka, kao i Svetih ratnika sa mačevima i štitovima. Mošti kneza Lazara, sa mukom čuvane kroz istoriju, konačno su svoj mir u svom manastiru – zadužbini doživele 1989. godine, tačno šest vekova posle Kosovske bitke. Posle pada srpske despotovine, 1459. godine, manastir Ravanica je delio sudbinu Srbije i naroda i doživeo mnoga pustošenja i razaranja.
Osim u crkvi, ima se šta videti i na fasadi: tu su ukrasne rozete i venci, uz dodatne ukrase na prozorima.
Istim putem vratili smo se do Æuprije, i zatim lokalnim putem neprimetno ušli u Paraćin. Ni jedan ni drugi grad, uključujući i predgraða kroz koja prolazite, neće vas baš ostaviti bez daha. Kao i u većini srpskih gradova – nedostaje još malo energije? dobre volje? češćih izbora? da se uredi barem ono što može i što ne zahteva puno truda (tj. novca).
I tako obavismo prvi deo naše misije – spajanje maturanata paraćinskog okruga. A nas troje, birajući kuda i šta dalje – odlučismo da se sjurimo do Sokobanje (naravno, i dalje poštujući novi Zakon o saobraćaju). Ponovo – kućica, dugme, kartica, autoput (zaista bi bilo divno da neko konačno uvede godišnju nalepnicu za korišćenje autoputeva po Srbiji; tj. autoputa)… Vrlo brzo stiže se do Aleksinca, a odatle treba savladati još tridesetak kilometara do banje. Zahvaljujući Bovanskom jezeru, koje vam pravi društvo skoro trećinu tog puta, i divnoj prirodi sa zapadne strane Ozrena, uživaćete u vožnji. Bovansko jezero je inače veštačko, sa dubinama većim od 30 metara, namenjeno vodosnabdevanju Aleksinca, kao i ribosnabdevanju ljubitelja pecanja. Kažu da se ovde brčkaju somovi od 60, amuri od 20 i smuðevi od Your browser may not support display of this image. desetak kilograma.
Ubrzo ulazite u Sokobanju, jednu od najlepših banja Srbije, za sva vremena ovekovečenu Nušićevom krilaticom: "Sokobanja, Sokograd, doðeš mator, odeš mlad!" A možda bi mogao da se istakne još jedan rezultat (ali više onog asketskog) banjskog života, upućen ženskom polu "Sokograd, Sokobanja, doðeš deblja, odeš tanja?" Ili (zahvaljujući promenadi sa drvoredima platana i lipa) "Sokobanja, Sokograd – super vazduh i odličan hlad". Pošto ja ipak nisam Branislav Nušić, ne bih dalje elaborirao banjske turističke slogane…
Sokobanja se ugnezdila u dolini reke Moravice, podno planina Ozren i Devica (najviši vrh Device je sa 1187 metara za 13 metara viši od Ozrena). To je banja sa zaista dugačkom tradicijom, još od vremena starog Rima – o čemu svedoči i staro kupatilo "Park", koje su na rimskim temeljima podigli Turci, da bi ga kasnije obnavljali prvo Knez Miloš a zatim i drug Tito (ne baš on lično, ali obnavljano je posle Drugog svetskog rata). Centralno šetalište ili promenada, dugačko je više od pola kilometra, prekriveno mermernim pločama i skoro uvek u senci starih platana od po par stotina godina. Centar Sokobanje je veoma živ, naročito u večernjim časovima, kada se gosti vrate sa svojih dnevnih šetačkih tura do Lepterije, Ozrena i drugih okolnih izletišta. Na promenadu se naslanja veliki park (gde se nalazi i pomenuto kupatilo), prošaran cvećem i fontanama, uz veliko dečije igralište imena "Sokolići". Pre par godina uraðen je još jedan promenadni krak pored crkve Svetog preobraženja, kao i sokobanjske osnovne i srednje škole.
Na sve strane su restorančići, kafići, samoposluge kao i po neki kazino-kockarnica-kladionica, menjačnice, "patikarnice" – manje-više prema klasičnom izgledu i sastavu prosečne ulice u centru bilo kojeg današnjeg grada u Srbiji. Tu su i svi mogući banjski suveniri, sve ono što možete videti i po drugim banjama kao i u drugim turističkim mestima. Ali ko još razmišlja šta će da radi sa suvenirom u trenutku kada ga kupuje!
Cene (po restoranima, radnjama) su izgledale sasvim pristojno, a smeštaj u lokalnom hotelu "Turist" – noćenje sa doručkom za nas troje – koštalo je oko 4500 dinara. Hotel klasičan, u centru Sokobanje, uredno, čisto, ali ništa naročito (tako naprimer od TV tehnike u sobi imate samo kabl za antenu, ali ne i televizor). Pomenuta suma ipak jeste velika, naročito kada smo sledećeg dana otkrili šta se nudi za maltene isti novac u motelu Rtanj-Balašević, nekih 30 kilometara dalje, podno Rtnja. Naravno, i u samoj Sokobanji imate i hotela, i soba, i apartmana kakvih god hoćete, sigurno i jeftinijih i skupljih, i boljih i lošijih – ali kada se radi samo o jednoj Your browser may not support display of this image. noći, to zaista nije bitno.
Inače, poslednja majska noć bila je veoma hladna. Recepcionar nas je zabrinuto pitao kako smo spavali (da se nismo smrzli?) jer se te noći pomalo zabeleo vrh obližnje planine Rtanj (a kasnije smo čuli da se još i malo više iste noći zabeleo Kopaonik). "Sokobanja, Sokograd, i u maju – snega pad"… Ovaj putopis nekako sve više vuče na poeziju (prim.aut.).
Koliko god bila hladna prethodna noć, naredni dan je bio najlepši mogući prolećni dan, te je Banja zasijala u svom punom sjaju. Posle jutarnje šetnje, odvezli smo se do izletišta na Ozrenu, do malog, tamno zelenog jezera gde caruju pastrmke, i čuvenog vodopada Ripaljka, najvišeg u istočnoj Srbiji (skoro 20 metara). Pored jezera nalazi se mlaði brat pomenutog vodopada, zvani Mala Ripaljka. Tu je i bolnica "Ozren" gde se leče plućne bolesti, ali to je za one koji nisu obavili ovakvu turističku preventivu.
Ripaljka inače zna da ostane i bez vode, tokom leta i početkom jeseni, ali ovoga puta je voda ripala (lokalni sleng, ripati = skakati) svom snagom. Tako se, eto, reka Gradašnica sada pravi važna, a zamalo da četrdesetih godina prošlog veka, posle Drugog svetskog rata, postane običan veštački dovod vodene energije za lokalnu hidrocentralu!
Uz jedno popodne i jedno prepodne provedeno u Sokobanji, ne mogu se praviti da sam postao poznavalac njenih izletišta. Uglavnom, ko duže ostaje, ima na raspolaganju i "Popovicu" – vrh – vidikovac, manastir Jermenčić, izvor "Barudžija", izletišta "Očno", "Kalinovica", Ozrenske livade i ko zna šta sve još.
Mi smo još skoknuli do čuvene "Lepterije", verovatno najpoznatijeg banjskog izletišta. Pravi turisti doći će ovamo peške od centra Sokobanje, a mi smo malo varali i kolima došli do samog ulaza u Lepteriju. Malo pre tog ulaza, u šumi sa desne strane, možete obići i crkvicu Svete Marije posvećenu roðenju Presvete Bogorodice, iz nekog 12. ili 13. veka, a porušenu u 15. veku (by Musa Kesedžija, sin Bajazitov). Èudno je kako se za mnoge manastire sa većom sigurnošću zna ko ih je palio i rušio nego ko ih je sagradio. Izgleda da su i u srednjem veku (vekovima), isto kao i danas, mediji (hroničari, letopisci) uglavnom jurili katastrofe, stradanja i pljačke. Sva sreća, crkvica se obnavlja od 2001. godine i, koliko smo spolja mogli da vidimo, sve je na svom mestu.
Kada kročite na Lepteriju, prvo što ćete videti biće cvetna bašta i iza nje restorančić Narodne banke Srbije, sa neverovatno niskim cenama pića (sokovi po 30-40 dinara!), verovatno da bi se nekako lakše rastegle skromne bankarske plate.
Odatle uz rečicu Moravicu kreće staza kroz šumu, koja vas vodi sve do Sokograda. Uz laganu šetnju, a zatim i malo ozbiljnijeg pentranja (sve ukupno nekih pola kilometra), stižete do ruševina Sokograda. Ako se baš popnete na (prvu) tvrðavu, videćete u brdima i preostali deo utvrðenja, a sa druge strane videćete već pomenutu Popovicu. Pentranje do Sokograda je, naravno, uslov da iz Sokobanje "… odeš mlad".
A ime Lepterija? Prema legendi, kao Romeo i Julija, zavoleše se Župan i Lepterija, deca velikaša – vlasnika obližnjeg Vrmdžanskog grada (kakvo ime! – a i danas postoji – selo Vrmdža i Vrmdžansko jezero) i vladara Sokograda. Lepterija tako reši da pobegne kod Župana, a njen razljućeni otac naredi slugama da je uhvate i pogube… Lepteriju pogubiše, a Župan je od tuge skočio u najdublji vir Moravice. Tako se izletište sada naziva Lepterija, a taj vir – Župan.
Manje tragična legenda kaže da ime Lepterija (od grčke reči sloboda, ελευθερία) – potiče od grčkih robova koji su gradili tvrðavu Sokograd i obližnji proplanak zvali "Slobodište", na malo iskvarenom grčkom, inače bi to bila Elepterija. Sigurno je bilo tako, ne zvao se ja (E)Lepterios!
Sa Lepterije možete drvenim mostićem preći Moravicu, odakle vodi staza do prirodnog fenomena "Bogorodica u steni". Prema predanju, u toj se steni sakrila Bogorodica s Hristom u naručju, bežeći pred Rimljanima…
Kada se od Sokobanje penjete ka opisanim izletištima, naići ćete i na jednu veliku okuku, koju meštani od milošte zovu "Krivinče". To je verovatno mesto sa najlepšim pogledom na sokobanjsku kotlinu i dalje, ka Rtnju…
Došao je i trenutak rastanka, pa krenusmo, onako podmlaðeni, pravcem ka Rtnju i Boljevcu, kroz selo Nikolinac. Već odatle počinje da se vidi karakteristični, kupasto – piramidalni vrh Rtnja, takozvani Šiljak, sa svojih 1566 metara visine. Onaj sneg od prošle noći se, izgleda, već bio istopio. Kažu da se Rtanj može za lepih i vedrih dana videti sa Kopaonika, pa čak i sa Avale (a još kad se završi toranj… videće se i Ozren).
Posle dvadesetak kilometara vožnje, glavni put nastavlja ka Boljevcu, a manji put se odvaja ka selu Rtanj. Mi smo pošli tim, manjim putem, koji uglavnom izgleda kao da su ga (oni!! zna se već koji) namerno preoravali kasetnim bombama. Ako baš niste nameračili u selo Rtanj, bolje da produžite ka Boljevcu, a da zatim skrenete levo ka Paraćinu. Ako vam je stalo do vašeg automobila. Jeste da ta prečica prolazi kroz divnu prirodu (osim na jednom mestu gde vozite pored nekog depresivnog, ruševnog, zaraslog rudarskog kompleksa), ali ako ste vi voða puta a i vozač – nećete smeti da skrenete pogled ni levo ni desno sa ovog – pravog švajcarskog druma (mislim na rupe, naravno).
Nekako smo stigli u komadu do magistralnog puta Zaječar – Paraćin, i upravo blizu tog uključenja smestio se moderan, oko dve godine star (tj. mlad), Your browser may not support display of this image. bungalovsko – hotelski kompleks, etno-centar, itd – "Rtanj – Balašević". Ljudi su se baš potrudili – tu su divno ureðeni bungalovi, prostor za poslovne sastanke, "hajdučki vajat" – sa teretanom i džakuzijima (sve ono što su nekad davno hajduci koristili), zatim hotel sa 52 ležaja (nisu svi u jednoj sobi), restoran "Hajdučka kuća", bar, kao i tereni za mali fudbal, tenis – a grade se i dva bazena. Sve je u cveću i engleskoj (rtanjskoj) travici, sa grandioznom fontanom, mostićima… A što je najbolje, i cene smeštaja su veoma, veoma prijateljske. Noćenje sa doručkom platili bismo maltene isto kao u pomenutom hotelu "Turist" u Sokobanji, a razlika je, po slobodnoj proceni, oko tri "zvezdice" u korist g. Balaševića. Do ovoga etno-centra možete zaista brzo stići i iz Beograda, a odavde možete praviti šetnje ka Rtnju (sve do Šiljka), ili skoknuti do Grze, a i do Sokobanje, Gamzigrada… Ručak u restoranu je bio na nivou, uz rtanjsku pletenicu (meso, slaninica, kajmak) i druge specijalitete, sem što nismo pili čuveni Rtanjski čaj, endemsku vrstu koja raste samo ovde. Istina, postoji još neka pobratimska vrsta ovoga čaja ali ona raste na Olimpu. Već tradicionalno se, 7. juna svake godine, na dan Sv. Jovana (Biljobera), organizovano ide u berbu rtanjskog čaja.
Put nas je odavde vodio pored Crnog Timoka, preko Èestobrodice. Proći ćete i pored Krivog Vira, poznatog po krivovirskom ovčjem siru, koji svoj kvalitet duguje tome što ovce pasu aromatično bilje koje uspeva po ovim livadama po obodima Kučajskih planina i Rtnja.
Grzu, poznato izletište, ovoga puta nismo obišli. Nedavno je na izletištu obnovljena i "Koliba Grza", gde možete jesti, prespavati, a onda trošiti energiju na šetnju. Nekoliko kilometara dalje je i manastir Sveta Petka, sa izvorima lekovite vode.
Pošto smo se u Paraćinu porodično kompletirali, saznali smo i da se za poslednjih pet godina nekadašnje maturantsko društvo manje-više podmladilo, da svi super izgledaju, kao i da su svi uspeli u životu, uz, naravno, obavljenu višečasovnu meðusobnu razmenu komplimenata. Poneko je, u meðuvremenu – od prošle godišnjice, dobio dete, a za 5 ili 10 godina, maturanti će već polako početi da pokazuju i slike svojih unuka.
Paraćin se, inače, nekako drži; broj stanovnika se, srećom, nije smanjio za ovih nekoliko poslednjih godina.
Već ne znam koji put upadosmo na autoput, (inkasanti su verovatno već dojavljivali jedni drugima da se jedna zelenkasta opel astra već danima muva po autoputu i da to mora biti neka kontrola naplate putarine) da bismo kod Æuprije ponovo skrenuli ka Ravanici, kao i juče. Ovoga puta proðosmo pored manastira, i nastavismo ka Resavici. Pre nego što doðete do Senjskog Rudnika, a zatim i Resavice, naići ćete na odvajanje za manastir Sisojevac, posvećen Sv. Preobraženju Gospodnjem. Od glavnog puta do manastira imaćete 6 km uzanog puta, sa pojedinim deonicama od makadama, sa pomalo zemlje, sa uobičajene 2-3 rupe po kvadratnom metru – a i logično je (ponavljam se) da do srednjovekovnog manastira doðete istim takvim, srednjovekovnim putem. Vozite oprezno, kako zbog nepreglednih krivina, tako i zbog dosta živog saobraćaja na putu – verovatno zbog ribnjaka sa restoranom koji se nalazi odmah pored manastira i koji je, očigledno, popularno izletište.
Manastir je poznat i pod imenom Sisevac i Sv. Sisoje, i nalazi se nedaleko od izvora i desne obale reke Crnice. Podignut je, prema različitim izvorima, u trinaestom ili četrnaestom veku, na teritoriji tadašnje Petruške oblasti (od srednjovekovnog grada Petrusa – najvećeg utvrðenog grada u srednjem Pomoravlju tokom četrnaestog veka), koje je car Dušan 1355. godine darovao županu Vukoslavu. U ovoj oblasti podignuto je tada nekoliko manastira i ceo kraj se zvao Mala Sv. Gora (u Srbiji ćete naći i Srpsku Sv. Goru – u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, Resavsku Sv. Goru, u okolini Despotovca i Svilajnca, kao i Frušku Svetu Goru…)
Sisoje Sinait bio je jedan od sedam poznatih Sinaita doseljenih u Srbiju, proiguman manastira Hilandar, blizak knezu Lazaru, možda čak i njegov duhovnik. Sam naziv Sinait vezan je za Sinajsku Goru, tj. Sinaj kao mesto bogojavljanja i time privlačno za pustinjake. U narodu se inače smatralo da je sv. Sisoje bio pokrovitelj lekara i ondašnje medicine. I, za kraj što se naziva i toponima tiče – da kažemo i da onaj drugi naziv – Sisevac, potiče od imena obližnjeg brda karakterističnog oblika, a kasnije i naselja istog naziva.
Manastir je imao barem dva velika stradanja – od Tatara u trinaestom veku, i od Turaka, posle Velike seobe Srba, 1690. godine, kada su na Ðurðevdan Turci upali u portu i poubijali silan narod koji se okupio na službi Božjoj. Ubijeni su bačeni u obližnju reku Belicu, a devojke, da bi očuvale svoju čast, skakale su u reku povlačeći za sobom i napasnike – Turke. Od tada je narod ovu reku, pocrnelu od srpske krvi, prozvao – Crnicom. Manastir je potpuno obnovljen tek 1996. godine.
U Senjskom Rudniku, rudarskom naselju iz sredine 19. veka, možete videti i Muzej ugljarstva. Ustvari, celo naselje je praktično grad-muzej. Ovaj "eksponat" je zvanično otvoren 1980. godine, da bi kasnije bio proglašen spomenikom kulture od velike važnosti za Republiku Srbiju.
Prošli smo zatim i kroz Resavicu, bez zadržavanja (ne može se baš sve videti iz prvog puta), a tu smo videli i jedinu patrolu policije u svih 600 km preðenog puta! A baš sam mislio da ćemo prvih nekoliko dana po usvajanju pomenutog novog Zakona o saobraćaju naići barem na deset patrola!
Mesto Resavica je takoðe rudarsko mesto, vezano za resavsko-moravski ugljeni basen po imenu Rembas. Smešteno je odmah uz reku Resavicu, na obroncima Kučajskih planina. Inače, sam put koji vodi kroz Senjski Rudnik i Resavicu ka Despotovcu, to jest ceo taj predeo, iako okružen predivnom prirodom – ipak izaziva izvesnu nelagodnost – zbog zapuštenih zgrada, dosta lošeg asfalta, nekog siromaštva i depresije koja provejava ovim krajem? Nažalost, tek kada proðete neke delove Srbije, možete videti kako zaista izgleda naša zemlja, uz već izraubovani aksiom da Beograd svakako nije Srbija. Takoðe, možete zaključiti i da su u pojedinim oblastima i delovima Srbije obnovljeni, renovirani i podizani jedino crkve i manastiri, a da preostala – klasična državna infrastruktura i obim radova na njima daleko zaostaju – za Crkvom… Time ne želim da kažem da ne treba obnavljati manastire, već upravo da se sve može kad se hoće, pa čak i kada nema dovoljno novca.
Posle nekoliko kilometara stižete i do Resavske pećine. Za posetioce je otvorena do 17 časova, dok za slepe miševe radi non-stop. Pećinu smo već videli ranije, a doći ćemo i ponovo, tako da smo ovoga puta jednostavno ignorisali putokaz. O pećini samo toliko da je, zahvaljujući prirodnoj klimatizaciji, u njoj uvek 7 stepeni, tako da se za takvu turističko-speleološku akciju obavezno mora poneti džemper i (ili) jakna, pa zato možda nije najbolja ideja naići usred leta do pećine, tj. sa 40 stepeni ući direktno u frižider. Your browser may not support display of this image.
Izlet do Resavske pećine, uključujući posetu Manasiji, Parku maketa (o tome u daljem tekstu), možda i "Resavskoj Svetoj Gori", kući Stevana Sinðelića, vodopadu Veliki Buk kod sela Lisine na obroncima Beljanice – to vam je idealan jednodnevni program. S obzirom da je ceo ovaj putopis nastao na osnovu samo dva dana puta, a da pritom ne posedujemo "betmobil", jasno vam je da ipak nismo sve mogli da obiðemo.
Your browser may not support display of this image. Dakle, kada se iz pravca Resavice približite ulazu u Despotovac, i kada već proðete odvajanje za Resavsku pećinu, sa desne strane ćete videti jedno interesantno mesto, ne baš najbolje obeleženo, ali koje svakako morate da posetite. Ako hoćete da vidite u jednom danu, i to za 10-15 minuta, sve najvažnije srpske manastire, obavezno doðite ovamo. Naime, ovde se nalazi (a mesto se tako i zove) Park maketa – gde su izložene makete Gračanice, Sopoćana, Ravanice, Žiče, Studenice, Dečana i drugih naših manastira, u srazmeri 1:17 u odnosu na njihovu stvarnu veličinu. Na istom mestu možete videti i neke od modela etno-kuća Srbije. Radno vreme je od 10 do 18 časova – pa naiðite. Autorima ovoga parka svaka čast i na ideji i na uloženom trudu. Prava turistička atrakcija.
Posle još nekoliko kilometara, stiže se i do Manasije, poznate i kao manastira Resava. Nalazi se u podnožju Beljanice, u klisuri reke Resave, a opkoljen je zidinama kao pravo srednjevekovno utvrðenje, sa 11 kula, i zadužbina je Despota Stefana Lazarevića. Sagraðena je negde izmeðu 1408. i 1418. godine. Tu je radila i čuvena resavska prepisivačka škola, danas predstavljena kao restaurirana knjižnica sa stalnom izložbenom postavkom. Književni rad je svoj puni procvat doživeo za vreme Konstantina Filosofa, biografa Despota Stefana.
Manasija pripada Moravskoj školi gradnje, ali sa malo drugačijom, specifičnom fasadom. Crkva je posvećena Svetoj Trojici.
Nažalost, zbog čestih razaranja, turskih i kasnije austrougarskih, uništena je polovina, a po nekim procenama i dve trećine živopisa manastirske crkve. Posle skidanja olovnog krova, crkva je više od jednog veka bila izložena kiši i olujama, a zbog velikog oštećenja i današnja priprata je većim delom novijeg datuma.
Na zapadnoj strani hrama, levo od ulaza, prikazan je Visoki Stefan kao ktitor, kako prinosi model hrama Svete Trojice. Najistaknutije i najpoznatije freske Manasije su i sveti ratnici u pancirima, Areta, Nestor i Nikita, sa mačevima i kopljima, zatim Ruka Gospodnja koja drži duše pravednika, a veliko kube je oslikano figurama starozavetnih proroka i figurama patrijarha, ukupno njih dvadeset i četiri. U manastiru se nalazi i grob Despota Stefana. Ako ste pažljivo čitali i početak putopisa, videli ste da sam već pisao kako se despotove mošti nalaze u Koporinu. Nažalost, u crkvi zaista postoje različita viðenja o mestu gde je sahranjen Stefan Lazarević, tj. o mestu gde su naðene njegove mošti. Ima različitih tumačenja, o kojima nema smisla ovde dalje pisati. U Your browser may not support display of this image. svakom slučaju, i za posmrtne ostatke iz Koporina, i ove iz Manasije, stručnim ekspertizama je dokazano da su u bliskom, prvostepenom srodstvu sa Knezom Lazarom. Jedna od verzija je, pošto je u Manasiji glava naðena odvojena od tela, da se radi o Vuku, Stefanovom bratu i Lazarevom sinu, koga je turčin Musa uhvatio i odrubio mu glavu…
Ali ne bi ovo bila crkva niti manastir da osnova svega nije vera. Verujte u koju god hoćete istinu, a svoje "dileme" ćete najlakše rešiti tako što ćete obići i Manasiju i Koporin. Sa druge strane, ni posle toliko vekova, ništa ne može umanjiti značaj, slavu i mesto koje Stefan Lazarević ima kako meðu srpskim svecima tako i meðu velikim državnicima i ratnicima. Još za života, poštovali su ga i veliki han Timur, i ugarski kralj Sigismund, i sâm Bajazit, a turski hroničari su ga svuda pominjali sa velikim poštovanjem, sa nadimkom Kodža-despot ("kodža", turski: veliki, uvažen, poštovan).
Po obilasku crkve, svratili smo i u manastirsku prodavnicu, kao i svaki prosečni turisti, a kroz priču sa monahinjom koja je tu bila, tj. prema njenom akcentu, videli smo da joj srpski nije maternji jezik. Ukratko, radi se o monahinji po nekadašnjem svetovnom imenu Bridžit Lord – ovde je zovu sestra Brigita, poreklom iz Irske, iz okoline Dablina. Iz Irske, pa preko Engleske i Jerusalima, ova žena je našla sebe u pravoslavnoj veri, u Srbiji, u Manasiji. Èudni su putevi gospodnji.
Da joj olakšamo komunikaciju, razmenili smo nekoliko rečenica i na engleskom jeziku, a vidno se obradovala kada sam rekao kako sam par godina na poslu radio zajedno sa njenim zemljakom iz Dablina, našim finansijskim konsultantom. Priči nikad kraja, kupismo na kraju slavsku sveću, mirišljavi sapun made in Manasija, i pozdravismo se sa monahinjom Brigitom – do sledećeg viðenja.
Ostavismo i Manasiju iza sebe i krenusmo pravo kući, u Beograd. Na lokalnom putu za Svilajnac, učiniće vam se da je vaš auto aktivirao warp 3 brzinu, jer ćete za par minuta proći kroz Medveðu, a zatim doći i do Subotice! Nije greška – već se na putu nalaze dva sela, imena identičnih onim poznatijim mestima sa juga i severa Srbije. Ako se izmeðu ta dva sela ustanovi neko novo naselje, najbolje da se zove Jagodina, ili Kragujevac, da se ispoštuje "proporcija"…
Svilajnac je i dalje "zakon" za sva mesta i gradove kroz koja smo prošli u ova dva dana. Sve je na svom mestu, čisto, uredno, jednom rečju apsolutno neverovatan doživljaj (ustvari to su tri reči) – uglavnom, kao da se ne nalazite u (prosečnom) srpskom gradu. Pošto (is)forsirate i Veliku Moravu, eto vas ponovo na autoputu, odakle vas tačno 100 kilometara deli do centra Beograda. Uz kišu i prilično gust saobraćaj, očekivali smo barem pola sata čekanja na Bubanj Potoku. Za divno čudo, za par minuta smo već jurili (poštujući novi Zakon o saobraćaju) uz brdo posle naplatne rampe i, onako zdravo umorni, završili našu 600 kilometara dugačku turneju po Srbiji. Zaista ne preporučujem ovakav program za dva dana, već samo, kroz ovaj tekst, skrećem pažnju da za predivne turističke varijante i zanimljiv vikend – ne treba neko posebno planiranje već samo malo dobre volje i avanturistički duh. Noćenje u hotelu, barem jedan ručak u restoranu, putarina i tridesetak litara benzina su glavni troškovi koje treba da imate u vidu. I, uslov svih uslova – trebalo bi da ste u braku sa gospoðom koja maturske večeri slavi van Beograda. Tada vam ne gine putovanje: "Sokobanja, Sokograd – pa Paraćin i Beograd".
