{mosimage}U Sokobanji njen najstariji žitelj, stogodišnji Ilija Trifunović, bivši rudar, nedavno je pred stoti roðendan postao i najstariji mladoženja. Njegova izabranica, penzionerka Dobrila, inače Ilijina dugogodišnja stanarka, mlaða je 28 god. od svog drugog mužaU Ulici knjaza Miloša broj 17, u naselju „Carina“ njih dvoje u velikoj kući na sprat, sa puno soba za izdavanje, neumorno po ceo dan dočekuju i ispraćaju banjske goste, turiste kojih je ovog leta bilo više nego ikada.
U Sokobanji pod Ozrenom, najstarijoj i najposećenijoj srpskoj banji, njen najstariji žitelj, stogodišnji Ilija Trifunović, bivši rudar, nedavno je pred stoti roðendan postao i najstariji mladoženja. Njegova izabranica, penzionerka Dobrila, inače Ilijina dugogodišnja stanarka, znatno je mlaða od svog drugog muža. Èitavih 28 godina, ali se to mnogo ne primećuje. U Ulici knjaza Miloša broj 17, u sokobanjskom naselju „Carina“, nedaleko od centra grada, njih dvoje u velikoj kući na sprat, sa puno soba za izdavanje, neumorno po ceo dan dočekuju i ispraćaju banjske goste, turiste kojih je ovog leta bilo više nego ikada.
Ne pamti Dobrila da je mladoženja Ilija, i sada primetno krepak i kočoperan, u minulih 35 godina, koliko ga kao njegova stanarka poznaje, ikada bolovao. Samo je radio i gradio. Kuća u kojoj su sada bila je 1972, kada je ona ovamo iz Niša prvi put svratila, mnogo manja nego sada. Ali, Ilija, njegova prva supruga i njihovo dvoje dece od prizemljuše su napravili dvorac. Tu se ponekad, kada je sezona berićetna kao ovogodišnja, smesti i do 30 gostiju. Trifunovićima je u svemu tome, svih tih godina, pomagala i njihova novopridošla stanarka. I sada je još neumorna i vedra. Naročito kada hvali mladoženju.
I doček novinara „Politike“ u njihov dom bio je srdačan, kao i odnos prema sugraðaninu Golubu Radovanoviću, dugogodišnjem turističkom i kulturnom posleniku, sada u penziji, koji im je doveo radoznalog novinara. Dobrila je, istina, prekinula peglanje posteljine za goste. Ne mari, kaže, ima vremena, sve će stići. Zdrava je. Zdrav je, veli, i njen suprug Ilija. On to potvrðuje tako što zavidnom brzinom, bez štapa, odlazi u susednu prostoriju i donosi svoju ličnu kartu. Tako nas uverava da je roðen 1. jula 1907. godine u selu Mužincu, udaljenom od Sokobanje oko 10 kilometara.
Pričao nam je Ilija zatim kako je penziju zaradio u rudniku kamenog uglja na Rtnju. Ilija je bio jedan od najboljih rudara. Kao kopač odraðivao je i po dve šihte dnevno. Bio je dogurao i do nadzornika.
Možda je dugovek na roditelje. Majka je živela 80, a otac 88 godina. Od braće niko više nije meðu živima. Pre 13 godina, umrla je Ilijina prva supruga, takoðe Dobrila, kažu dobra i plemenita žena. Slučaj je, eto, hteo da je nasledi žena istog imena, njena bivša stanarka i saradnica u mnogim kućnim poslovima. Nakon što se razvela od prvog supruga i stigla iz Niša, sa dvoje dece, pridošla Dobrila smestila se kod Trifunovića. Radila je i tu i u još nekim domaćinstvima i nakupila 26 godina penzijskog staža.
Da se venčaju, predložio je Ilija. Dugo se, rekao je, poznaju i hteo bi nešto da joj ostavi od imovine. Dobrila je procenila da će Iliji tek trebati njena pomoć. Zaslužio je da mu pomogne kao svako ko bi njoj pružio parče hleba i čašu vode. A to je Ilija njoj učinio. Pomaže i Ilija u svemu. Uvek je bio radan, umeren i uredan. A to što drugi pričaju kako je parničar i kako obija sudove – nije tačno. On samo brani svoje.
Ilija se smeška dok ga Dobrila hvali. Jeste se, veli, sporio sa opštinom, kada su mu pre 40 godina inspektori porušili prvu graðevinu u banji. Sporio se i sa bivšim pokojnim zetom, ćerkinim mužem. Zbog, kako kaže, njegove kriminalne prošlosti i namere da od tasta prigrabi deo imovine. Suprotstavljao se svima koji su narušavali njegov životni mir i navike. Nije želeo stresove. Možda je, veli, srećna okolnost i to što nije služio vojsku. Nije pohaðao ni školu, u ono „tursko vreme“. Sam je naučio da čita i piše.
A nije kriv ni što su se sin i kćerka „odbili“ od njega. Kćerka nema dece, a od sinovljeve kćerke jedinice ima unuka, praunuka i čukununuka. Svi su lepo zbrinuti. Dobrila je kategorična kada tvrdi da njenom sinu i kćerki i njihovoj deci ništa nije potrebno iz ove kuće. Ilija i Dobrila kažu da ne postoji nikakav testament koji ih je, navodno, po čaršijskoj priči, „privenčao“…
Za duge godine i dobro zdravlje Ilija najviše zahvaljuje Bogu. Kaže za sebe da je veliki vernik i ubeðen je da mu je od Boga sve odreðeno. Ubeðen je i da mu je Bog pomogao da preživi tifus, pre rata, kada su ga svi već bili otpisali. Izvukao se i više nikada nije bolovao.
Supružnici navode kako Ilija nikada nije pušio. Nije se ni opijao. Popije ponekad samo čašicu ili dve domaće rakije, ili jedno do dva piva. Ne „troši“ nikakve stimulanse za vitalnost. Ne bira hranu, nije dijetalac, voli kuvano, svakodnevno. I jede uvek u odreðeno vreme: doručkuje u sedam, ruča tačno u podne, a večera u šest po podne. Još dobro čuje, nešto slabije vidi. Ima prilično svojih zuba i poneki „socijalni“. Spava kao beba. I svakog dana, posle kraćeg popodnevnog odmora, odlazi u uobičajenu šetnju gradom, najmanje dva sata.
autor: S. Todorović, Politika
