Vojvoðanki Ani Dolhai Munćan vratio se glas zahvaljujući lekovitom
delovanju banje pod Ozrenom. Donedavno mogla normalno da govori samo u
centru banje
U NEKU ruku, ja mu doðem kao živi mobilni telefon. Èim izaðem van dometa "sokobanjskog signala" odmah umuknem!
Ovako je pre pet godina za "Večernje novosti" govorila Ana Dolhai Munćan. Zbog problema sa glasom došla je tada da ispita lekovita svojstva Sokobanje. Bez ikakve najave, Ana je glas izgubila 1994. godine. Jednostavno nije mogla da govori, osim u delovima banje i u manastirima, a te njene muke trajale su sve do pre dve godine.
Početak boravka u gradu pod Ozrenom doneo joj je ono o čemu je u vojvoðanskoj Beloj Crkvi, odakle se preselila, mogla samo da sanja. Danas je potpuno druga, srećna žena. Normalno može da govori gde god zakorači. Èudo se, kako veli, ipak, dogodilo i više nije "van dometa".
NISAM iznenaðena da joj se ponovo povratio glas. Poznato je da je Sokobanja jedno od prirodnih lečilišta sa najviše negativnih jona u Evropi. Upravo oni povoljno deluju na respiratorni sistem – kaže dr Verica Stojanović iz Specijalne bolnici u ovom mestu.
Pre pola decenije, kada se sa mužem Branislavom i kćerkom Adrianom doselila u ovo mesto, mogla je glasno da govori samo na užem prostoru Sokobanje. Èim bi zakoračila 10 kilometra od centra, gubila bi moć govora!
– Nagovorila sam muža da se 2007. godine na Veliku Gospojinu venčamo u crkvi u Jošanici kod Sokobanje. Tom prilikom od kumova smo dobili dar upakovan u narandžastu tkaninu. Kasnije ga moja majka upotrebila da napravila maramu – objašnjava Ana predistoriju ponovnog vraćanja glasa.
Na Bogojavljenje 2008. godine ona i muž su išli u Belu Crkvu. Tada je samo šaputala. Sa ostalima iz familije krenuli su na liturgiju u crkvu.
– Požurivali su me i nisam mogla da pronaðen neku drugu maramu, već sam na brzinu uzela onu narandžastu i vezala je oko vrata. U crkvi sveštenik je osvećenom vodom poprskao i mene. Slučajno ili ne, veća količina vode pala mi je na glavu i ramena. Tog trenutka kao da je kroz mene prošla neka struja! Osetila sam da opet imam moć govora. Počela sam uzbuðeno da ponavljam: "Ja govorim, ja govorim"… Od tada pričam glasno i van Sokobanje – radosna je Ana.
Inače, u rodnoj Beloj Crkvi Ana i Branislav su živeli do 2000. godine. Školovali se, radili i stekli imetak. Ona je graðevinski tehničar, a on diplomirani ekonomista. Problem sa govorom 1994. godine je pokušala da reši kod lekara u Kliničkom centru u Beogradu. Dijagnoza je bila: pareza mišića grkljana. Uzrok nastajanja grča mišića, čija je posledica gubljenje glasa, ni do danas niko sa sigurnošću nije utvrdio.
– Kada smo definitivno zaključuli da samo u Sokobanji za mene ima spasa, prodali smo kuću u Beloj Crkvi i počeli da gradimo dom nedaleko od ovdašnje bolnice. Našli smo pravi mir, a zbog onoga što mi se dogodilo, Sokobanja je moja najroðenija sestra – ne skriva suze radosnice Ana uvek kada priča potekne u smeru njenog čudnog isceljenja.
Izvor: Večernje novosti
Srodna tema: Govori samo u Sokobanji
