Sokobanja, carica banjskog turizma

 
Panorama Sokobanje

Spada meðu najposećenije i zelenilom najbogatije banje, na ruži vetrova čiji vazduh vraća snagu. Bogata je izvorima koji nepresušno teku, leče i podmlaðuju već puna dva milenijuma.

Za one koji ne znaju gde je, da kažemo da se ova „oaza kiseonika“ nalazi u jugoistočnoj Srbiji , u samom krilu šumovitog Ozrena , na obali bistre, hladne Moravice . Dvestotinak kilometara razdaljine od Beograda prelazi se brzo, autoputem. Kad postanete pomalo nestrpljivi, već ste kod Aleksinca, a kad ga proðete, ionako vam svu pažnju ubrzo privuče Bovansko jezero , tako da i ne primetite da ste već na ulasku u banju.

Lepotica pod Ozrenom postala je poznata po krilatici „Sokobanja, Sokograd, odeš star, doðeš mlad…“ koju je sročio slavni komediograf Branislav Nušić, redovni banjski gost i uživalac svih njenih čari. A njih je zaista toliko da nam je bio neophodan ovdašnji vodič kako nešto važno ne bismo propustili. Neumorna Ljiljana Nikolić, dugogodišnja novinarka Radijo Sokobanje i koautor sveobuhvatne monografije o ovom gradu, razgrće pred nama jednu po jednu tajnu sa nekrunisane carice banjskog turizma, kao Saloma svojih sedam velova…

„Posrbljeni“ banjski lekar

Neobično je već i samo banjsko šetalište od belog i sivog mermera, promenada koja je dva milenijuma na istom mestu, pa „pamti“ i rimske legionare, Vizantince, sultanove sinove, dinastije Nemanjića, Obrenovića, Karaðorðevića… Šetala su tuda gospoda u finom ruhu, dame u elegantnim toaletama sa šeširima ili u bogatim narodnim nošnjama, kakve su nosile otmene gošće u vreme kada je banja 1833. pripojena kneževini, pa je i knez Miloš tu redovno boravio. Popravljao je puteve, ponešto gradio, 1833. postavio je u Sokobanji i banjskog lekara, prvog u Srbiji, hirurga, bečkog studenta roðenog u Galiciji Leopolda Erliha, koji je toliko zavoleo Srbiju da je primio pravoslavlje, promenio ime u dr Ðorðe Novaković i tu proveo svoj životni vek.

Prvi gost, prema sačuvanom uputu iz 1836, bio je izvesni Filip Popović iz Kragujevca. Sledeće godine izgraðen je i „špitalj“ sa 20 patosanih soba. Za tih 170 godina banja je rasla, pa gost sada može da bira gde će odsesti – u starijim hotelima sa nekoliko zvezdica, u nešto mlaðim vilama za odmor , ili u najmodernijim apartmanima .

Saznajemo da je upečatljiva bela graðevina na samom početku šetališta Zavičajni muzej , ispred kojeg je mali amfiteatar. Pažnju nam potom privlači galerija, legat akademskog slikara Miluna Mitrovića, koji je svom rodnom mestu zaveštao 150 radova. Banja je već 15 godina domaćin i koloniji slikara koji joj svoja dela ostavljaju, tako da vredni umetnički radovi krase zidove gotovo svih javnih prostora.

Tursko kupatilo – Amam (foto: Saša Stojanović)

Amam za „Zonu Zamfirovu“

Po ureðenju enterijera ne zaostaju ni poslastičarnice i kafići načičkani jedan do drugog duž šetališta, kojima ne bi našli manu ni najrazmaženiji svetski gosti. Bašte su pune uglavnom mlaðeg sveta. Negde na sredini šetališta iz parka izranjaju dve kupole amama, izgraðenog na temeljima rimskih termi, sa muškim i ženskim kupatilom, i po jednim kružnim bazenom u čijoj se lekovitoj vodi brčkaju gosti pod budnim okom medicinskih sestara. Nekad je taj posao obavljao amamdžija, srce i duša banje, koji je odreðivao kad će i koliko će se ko u vodi banjati. U jednom od bazena snimane su i scene za film „Zona Zamfirova“.

Preko puta amama je Milošev konak. Prpošni knjaz je iz „konačeta“ mogao hodnikom, koji je vodio ispod šetališta, pravo u kadu pravljenu samo za njega. Tu je i sad – mala a duboka, s autentičnim kalajisanim ibrikom pored mermernog zida, gde je i prozorčić za „kibicovanje“ lepih kupačica koje su se praćakale u velikom bazenu.

Na boravak rado viðenih gostiju, poput Ive Andrić, Isidore Sekulić, Stevana Sremca i Branislava Nušića, podsećaju skulpture i spomen-ploče, ali ima i svedoka koji vam mogu pričati o neobičnoj skromnosti našeg nobelovca koji je odsedao u hotelu „Moravica“ otkad je 1965. sagraðen. Jedini luksuz koji je ovde uživao bilo je ovčije kiselo mleko koje su Andriću donosili iz sela. U banju se prvi put sklonio u vreme okupacije, tu je započeo i pisanje romana „Na Drini ćuprija“. Isidora Sekulić je u banji napisala pripovetku „Marica“. I Sremac je tu pisao, družio se, lumpovao, ali i život ostavio – odneo ga je ne planinski, već zloćudi „crveni vetar“, boljka u to vreme neizlečiva.

Tu su uvek rado dolazili i novinari, glumci… Meštani i sad pamte nadahnute predstave koje je umeo da im priredi Miloš Žutić, redovni banjski gost. Još jedan glumac, ali i pisac i pevač upečatljivog baritona, Ljubiša Bačić, inače iz Sokobanje, znao je da razveseli i razgali prijatelje pesmom i pričom u nekoj od ovdašnjih bašta.

Bazen sa termalnom vodom u Amamu

Gost iz svemira

Osim slavnih i običnih gostiju, banju su posećivali i oni neželjeni. Tako se 1884. iz kosmičkih visina, uz prasak i zlokobni zvižduk, sručio meteorit, kamenčina od stotinak kila, koja se raspršila po okolnim njivama. Delovi meteora otad krase vitrine svetskih i naših muzeja, a u banji se planira izrada neobičnog suvenira – umanjena kopija ovog svemirskog „gosta“ izlivena u bronzi.

Nogu pred nogu i stigosmo na kraj mermerne promenade, do parka Banjica, ureðenog u stilu francuskih vrtova. Tu su i kupatilo sa lekovitom vodom, tri hotela, restoran „Èoka“ gde će vam, onako „istruganima“ oštrim vazduhom i ogladnelima, šef restorana Desimir Mihailović preporučiti „kravajčiće“, lepinjice pečene pod sačem, suve paprike punjene orasima ili pasuljem, „čokanjski“ ćevap…

Bogat i ukusan je i meni u „Županu “, gde već 40 godina pripremaju tradicionalna jela. A račun kao suvenir ponećete svakako iz restorana u okviru odmarališta na Lepteriji, gde tri odlične domaće kafe, uz isto toliko flašica kisele vode, „koka-kolu“ i „šveps“ staju svega 82 dinara!

Svi banjski gosti bi da se kući vrate zdraviji i podmlaðeni, ali im domaćini, u vreme „Maratona želja “, u septembru, omogućuju da ispune i neke posebne želje, delikatne, ljubavne – pod uslovom da posete šest čudesnih mesta kao što su Kamen ljubavi, na Ozrenu, gde su ljubovali Hajduk Veljko i Èučuk Stana, ili Stablo želja, kvrgavi platan u parku Banjica. Najveća nagrada je, ipak, uživanje u lepotama prirode i planinskom vazduhu, zbog čega je ovo mesto geograf Jovan Cvijić prozvao „Mala Švajcarska“.

Ako se pitate ima li ova toliko hvaljena banja i poneku manu – ima. Fale joj bolje rešen izlazak na autoput , obilaznica oko banje i nova vodovodna mreža. „E, upravo to smo spremni da popravimo u narednom periodu, a rešićemo i odlaganje čvrstog otpada“, uverava nas Dimitrije Lukić, mladi, energični predsednik opštine.

Sokobanjski Romeo i Julija

Prema legendi, Župan, sin vlasnika obližnjeg Vrmdžanskog grada, zaljubio se u prelepu Lepteriju, ćerku vladara Sokograda. Kako su im očevi bili u zavadi, zabranili su im ljubav. Lepterija je jedne noći pobegla iz očevog doma, a kada su je sluge, po njegovom nareðenju, našle i ubile, njen dragi je od tuge skočio u najdublji vir Moravice. Otada se izletište na proplanku kraj ove reke naziva Lepterija, a duboki vir, sada plaža – Župan.

Kupalište Župan (foto Saša Stojanović)

Sokograd

Banja je dobila ime po dva kilometra udaljenom Sokogradu , a on po sokolarima, koji su umesto drugih dažbina davali državi dresirane ptice, „sokolarinu“. Podignut je na teško pristupačnoj steni, na temeljima antičkog utvrðenja. Pominje se u vreme Stefana Nemanje u vezi sa proterivanjem bogumila, kada je prvi put razoren. Obnovljen, bio je u sastavu srpske države do 1413. kada je porušen tokom borbi za turski presto koje je protiv odmetnika Hanuz-bega vodio sultan Musa, poznat u narodu kao Kesedžija. Musa je upamćen i po tome što je tada porušio i crkvicu Presvete Bogorodice na Lepteriji, sagraðenu krajem 13. veka. Njeni ktitori bili su Stevan i Vuk, sinovi cara Lazara. Na temeljima porušene podignuta je nova, sa čijeg se platoa vidi i prirodni fenomen, lik Bogorodice utisnut u steni, iznad ulaska u pećinu.

Autorka: Naða Orlić
Izvor: Politika