Medalja Pravednika

Jelenko i Ljubica Stamenković su tokom Drugog svetskog rata pružili utočište Majeru Kalderonu iz Beograda, a njegovu ženu i decu Ester, Mirjam i Josifa, spasili su od nacističkog pogroma.

Ceremoniji dodele medalje prisustvovali su osim Vide Stamenković, njen unuk Andrija, Marjana Sibinović, roðena Mirjam Kalderon i Josif Kalderon sa svojim porodicama, kao i lideri jevrejske zajednice Aca Singer i rabin Isak Asiel.

Početkom 2003.godine Marjana Sibinović i Josif Kalderon su podneli prijavu Jad Vašemu s predlogom da Jelenko i Ljubica Stemenković dobiju Medalju pravednika. Komisija za imenovanje pravednika, Odeljenja pravednika Jad Vašema, donela je pozitivnu odluku i o tome februara 2006. obavestila zainteresovane strane. Medalja i sertifikat su prosleðeni ambasadi u Beogradu, koja je organizovala ceremoniju uručenja u čast Stamenkovićevih.

U ime ambasade Izraela, prisutne je pozdravila Hadas Vitemberg rekavši da se zvanje ''Pravednik meðu narodima'' dodeljuje ne-Jevrejima koji su rizikovali svoje živote i živote svojih porodica kako bi spasili Jevreje tokom Holokausta. Izraz ''Pravednik meðu narodima'' potiče iz Talmuda. On kaže da ''Pravednici meðu narodima zaslužuju mesto u svetu koji dolazi''. Ovaj izraz se tokom burne jevrejske istorije koristio za humanu osobu, punu razumevanja i saosećanja, koja je pomagala Jevrejima u teškim vremenima progona. Izraelski ''Zakon o sećanju na mučenike i heroje'' naglašava da osoba kojoj se dodeljuje ovo zvanje mora biti izuzetna, rekla je, izmeðu ostalog, Hadas Vitemberg.

Koliko su Jelenko i Ljubica bili izuzetni ljudi, najbolje znaju Marjana i Josif Kalderon, koji su bili deca u mračna vremena Drugog svetskog rata. Njihov otac Majer, jedan od prvih elektroinženjera u Radio Beogradu, kao rezervni poručnik Jugoslovenske kraljevske vojske, bio je mobilisan u aprilskom ratu. Kao bugarski zarobljenik dospeo je u logor, odakle je uspeo da pobegne.

Dok je lutao šumom u blizini Soko Banje pronašao ga je Jelenko Stamenković. Odveo ga svojoj kući, iako je saznao da je Jevrejin. Majer je kod Jelenka dobio seosko odelo i ubrzo počeo da radi poljoprivredne poslove, da bi zadobio izgled seljaka. Meðutim, kako je bio vrlo zabrinut za ženu i dvoje dece koje je ostavio u Beogradu i o kojima ništa nije znao, odlučio je da napusti selo Seselac i da se vrati u Beograd. Jelenkov otac, deda Ljuba otpratio je Majera do Paraćina. Put od Paraćina do Beograda Majer je prešao sam pešice. Kući je stigao izmoren, gladan i u pocepanom odelu. Porodica je bila srećna, jer je bila ponovo na okupu. Na žalost, samo za kratko vreme.Ubrzo po Majerovom dolasku u Beograd, objavljena je naredba da se svi Jevreji moraju prijaviti nemačkoj komandi. Majer se prijavio, odveden je u logor Topovske šupe, odakle se nije vratio.

Kada je Jelenko Stamenković čuo šta se desilo Majeru Kalderonu, otišao je u Beograd u posetu Majerovoj suprugi Ester. Odlučio je da im, bez obzira na opasnost, pruži pomoć. Ester, Mirjam i Josif našli su utočište u porodici Jelenka i Ljubice. Prihvaćeni kao članovi porodice, Kalderonovi su u kući Stamenkovićevih, u selu Seselac, ostali do kraja rata.

Kada su se 1943. godine intenzivirala ratna dejstva u ovom kraju Srbije, porodica Kalderon je prebacivana iz kuće u kuću da ih Nemci ne bi otkrili. Skrivanjem porodice Kalderon, Stamenkovićevi su preuzeli ogroman rizik po svoje živote, jer je objavom bilo strogo zabranjeno skrivanje Jevreja. Svako pružanje bilo kakve pomoći, čak i najmanje, značilo je sigurnu smrt za sve članove porodice. Stoga je Jad Vašem dodelio Medalju pravednika Jelenku i Ljubici Stamenokivić, rečeno je u obrazloženju dodele medalje.

Prisutne goste na ceremoniji u ime SJO Srbije pozdravio je Aca Singer rekavši izmeðu ostalog da je nemačka okupacija Srbije gotovo uništila jevrejsku zajenicu. Od 34000 ljudi, koliko je brojala pre drugog svetskog rata, preživelo je oko pet hiljada Jevreja. Zajednica pravednika danas broji preko 21300 pojedinaca, a meðu njihovim imenima nalaze se i imena Jelenka i Ljubice Stamenković. Aca Singer je podsetio prisutne da je u Srbiji do sada dodeljeno sto dvadeset osam ovakvih priznanja.

Vidu Stamenkvić i prisutne pozdravili su, kratkim i emotivnim govorima, Josif Kalderon i Marjana Sibinović. Sećajući se Jelenka Stamenkovića kao čoveka naprednog shvatanja i stavova, a njegove supruge Ljubice kao blage žene dubokih emocija, Marjana Sibinović je naglasila da Stamenkovićevi nikada nisu potencirali postupke učinjene tokom rata. Za Josifa Kalderona, koji je kao sasvim mali izgubio oca, Jelenko Stamenković je bio impozantna figura. Napredan čovek koji je bio kao član porodice.

Na koktelu koji su priredili izuzetno gostoljubivi domaćini, nastavljen je razgovor u atmosferi neraskidivo vezane prošlosti i sadašnjosti. Teško je bilo u bistrom pogledu Vide Stamenković, koja je u vreme tragičnih dogaðaja imala dvanaest godina, ne primetiti neskriven ponos na plemenite i hrabre roditelje, a u osmehu ogromno zadovoljstvo što je u prilici da vidi već brojnu, treću generaciju potomaka Majera i Ester Kalderon.

Kako je Josif Kalderon u svom obraćanju prisutnima rekao da se nada da Srbija nikada više neće biti biti ''judenfrei'', potomstvo Kalderonovih će rasti i u budućnosti, a život će nam po ko zna koji put, u svakoj narednoj generaciji, potvrditi istinitost talmudske misli da je čovek koji je spasio jedan život, spasio ceo svet. Zahvalni za plemenito delo učinjeno pre više od šest decenija prisutni su, duboko u sebi, osetili još jednu zavetnu istinu da pravednicima meðu narodima pripada mesto u svetu koji dolazi.