Jesen na Rtnju

Malo je planina u Srbiji koje bude maštu i o kojima se ispredaju neverovatne priče kao što je Rtanj. I malo je gora koje kao ona imaju dva lica. Ovaj usamljenik koji se izdiže izmeðu Sokobanjske i Crnorečke kotline izdaleka deluje mistično, ne baš dobroćudno i pomalo opominje. Kad mu se priðe, priča je sasvim drugačija. Njegovo pitomo podnožje prepuno je niskog rastinja i raznobojnih trava, tu je stanište mnogobrojnim pticama, jednostavno to je ambijent u kojem se posetilac dobro oseća.

Krije li Rtanj dvorac prepun zlata i dijamanata, kako kaže jedna od legendi, odgovor nisu dali ni najuporniji tragači za zakopanim blagom čiji se tragovi vide na nekoliko mesta i koji nisu poštedeli ni malu crkvu na vrhu. Jesu li vanzemaljci napravili helidrom duboko ispod zemlje, pa tajna vrata na planini, da bi sleteli, otvaraju samo u kišnim danima kad je vrh duboko u oblacima te niko ne može da ih vidi, i to je pitanje bez odgovora. Da li je Rtanj piramida, svedočanstvo na neku davno iščezlu civilizaciju, zapitkuju se posetioci ove planine. I mnogo je još maštovitih priča kad je reč o Rtnju.

Ono što se sigurno zna jeste da se u njegovoj utrobi nalazi mnogo jama i pećina. Najpoznatija je Jama ledenica, jedina te vrste u krševima istočne Srbije. Iako je duboka tek nešto više od pedeset metara, temperatura je ujednačena tokom cele godine. Leti se kreće oko minus dva, usred zime „padne” na minus četiri.

Dva puta vode ka Rtnju. Dok nije probijen poljski put od sela Mužinci kod Sokobanje do podnožja, posetioci su planini u pohode kretali s druge, severne strane, od puta što od Paraćina vodi ka Zaječaru. Većina posetilaca ka Rtnju sad kreće s južne strane. Na tri kilometra pre Sokobanje odvaja se put ka selu Mužinci, pa odatle dvanaest kilometara poljskom džadom po visoravni stiže se do podnožja planine. Ta zaravan kojom se ide bila je ranije veliki vojni poligon. Pobunili su se stočari kojih je bilo na stotine, pa je vojska napustila ovo područje.

Na potesu Lisac podno planine čuje se zvuk motorne testere. Boško Dimitrijević i njegov prijatelj spremaju drva za zimu. Bez njihove pomoći jamu ledenicu nije bilo moguće naći. Nigde oznake, a šumski putevi se račvaju na sve strane.
   
– Ako i ja pogodim put, dugo nisam bio – kaže Boško pošto se prihvatio uloge vodiča. – Bilo je ranije u ovom području oko osamdeset koliba, stada su brojala nekoliko hiljada ovaca. Padine Rtnja belele su se tokom leta. Sad su tu samo dva pastira. I ovaj kraj, kao i mnogi u Srbiji, odumire.

Kraj puta u šumi iz visoke trave izviruju ostaci zgrada. Tu su nekad boravili čobani. Većinu je već progutalo rastinje. Visoke bukve ne dozvoljavaju da na tlo padne sunčeva svetlost. Malo dalje pored jedne od malobrojnih sačuvanih koliba, u udolini, izdiže se tamnosiva stena. U njenom podnožju zjapi otvor. Visok je dvadesetak metara i širok oko tri. Dole mogu samo iskusni i dobro opremljeni posetioci. Posle pedesetak metara iz uzanog prolaza ulazi se u veliku dvoranu široku oko petnaest i visoku desetak metara. Dno je pokriveno kamenim pločama i zemljom. Leda trenutno nema. Globalno otopljavanje i promena klime učinili su svoje.

– Ovo je bezvodno područje, pa su ranije čobani ovde leti vadili led za napajanje stoke – priča Boško. – Sekirom su sekli komade, vezivali kanapom, stavljali na leða, pa napolje. Posle su u koritima cepali led i to je stoka lizala. A led je nastajao od velike količine snega koja se tokom zime zadrži u vrtači. S proleća, kad počne topljenje, sneg se sjuri u vrtaču i tamo pretvori u led koji se svake godine sve više taloži. Ove godine ga nema, ali to ne znači da ga neće biti sledeće. Zavisi od zime.

Leda nema, ali ima čuvenog rtanjskog čaja. Nedaleko od jame, na proplanku Boško, se zaustavlja pored jedne rascvetale trave.

– Mnogi misle da je rtanjski čaj mešavina trava – objašnjava dok kida cvet. – Evo, to je, zapravo, jedna biljka. Više ni berača lekovitih trava nema kao što ih je ranije bilo. Nema ko da kupuje čaj, a i ako se pojavi kupac nudi toliko malo para pa se više i ne isplati berba. A ima tu mnogo lekovitih trava. Najbolje je da po povratku s vrha planine svratite u selo. Tamo ima nekoliko meštana koji se dugo bave branjem lekovitog bilja.

   
Dinamitom na svetinju

Do vrha Rtnja može se na dva načina. Kraćim i težim putem, ili okolo po serpentinama. A uspon traje od sat i po do tri i po sata. I to ne zavisi od toga koji ste put odabrali, već koga ste pitali.

– Ma vi ste do vrha za sat i petnaest minuta – olako je procenio vodič Boško demantujući tako svog komšiju koji je licitirao na tri i po sata. – Ali, da znate, ako počne da grmi, vraćajte se. Gore neprestano puca. I munje su ovde drugačije. Odozdo izgledaju kao vatrene lopte. Vrhom planine gospodare munje i sokolovi.  
   
Uspon je strm, hodanje usporava i visoka trava koje ima gotovo do polovine planine. Gore je kamen, sitan, beži ispod nogu. Poslednjih pedesetak metara jak vetar ne dozvoljava da se licem ide napred. Dva sokola uporno kruže iznad vrha stavljajući do znanja nezvanim gostima da nisu dobrodošli na njihovu teritoriju. Što su posetioci bliži vrhu, sokolovi se sve više kreću ka zapadu, niz greben gde se nalaze dva niža vrha. Vrh Kusak visok je 1.402 metra, Preslo 1.405, a Šiljak, najviši vrh kupastog Rtnja, 1.566 metara.

A na vrhu ostaci objekta. Do nekadašnje visine sačuvan je samo istočni zid. Ostalo je u ruševinama. A bio je to nekad, za uslove kako je i gde podignut, reprezentativni objekat. Do danas je ostala nepoznanica kako je te 1932. godine dopremljen materijal na vrh Rtnja. Crkvicu posvećenu svetom Ðorðu podigla je gospoða Greta, supruga Julijusa Minha, vlasnika rudnika podno Rtnja. Posle njegove smrti, Greta je sagradila ovu svetinju na mestu koje je, kako je ostalo zapisano, obožavao njen suprug.

   
Crkvica je odolevala zubu vremena decenijama, sve dok je nisu načeli, ili bolje reći, uništili tragači za zakopanim blagom. Godinama su oko nje na različitim mestima kopali tražeći u temeljima blago koje je, navodno, gospoða Greta tu zakopala. Ili su možda tražili ulaz u odaje podzemnog zlatnog grada. A kada ih je strpljenje izdalo, devedesetih godina prošlog veka, latili su se dinamita i srušili svetinju. Pošto je s njom stradao i gromobran, gromovi koji ovde često udaraju potpomogli su urušavanju crkvice.

S vrha Rtnja Srbija se vidi kao na dlanu. Ozren, Tupižnica i Kučajske planine, čini se, kao da rukom mogu da se dohvate. Preko Velikog Jastrepca u daljini vidi se masiv Kopaonika, a istočno venac Stare planine. Zaječar kao da je tu, pod nogama, i put što od njega podno planine vijuga ka Paraćinu. Jugozapadno se od površine Bovanskog jezera, kao od ogledala odbijaju sunčevi zraci. Poznavaoci ove planine kažu da se za vedrih dana vidik pruža na severozapad, čak do Avale.
  

   
Travara sve manje

Sunce grabi ka Kopaoniku i to je, kažu oni koji poznaju Rtanj, pravo vreme da se za videla siðe. U povratku se može i kraćim putem kroz nisko rastinje koje se crveni od plodova gloga, šipka i drena. Suvo korito potoka vijuga šumom koju je vatrenim bojama ofarbala jesen. Smiraj je dana. Nad selom se nadvio dim. Meštani Mužinca vratili su se s njiva, založili vatru, spremaju se na počinak.

– Bilo je ovo veliko selo, puna škola ðaka, danas nema sto kuća – priča baka Ranka Antić – dočekujući putnike namernike domaćom šljivovicom. – Dok sam mogla, odlazila sam u planinu da berem lekovito bilje, sad idem samo tu oko sela. Nemam snage. A i nema ko da otkupi. Živim sama. Mnogo je domaćinstava gde živi po jedan ili dvoje starih. Kći mi je u Švajcarskoj, sin u Beogradu. Deda umro. Ni stoku više ne mogu da čuvam. A ako hoćete da vam neko o čajevima priča, idite kod Dobrice, tamo preko druma. On sve zna.
   
Iako u selu ne otvaraju rado kapiju neznancima kad padne mrak, Dobrica je kao pravi domaćin ugostio ljubopitljive goste. Prvo kafa i rakija, pa posle priča. Tri decenije bere lekovito bilje na Rtnju. Zna svaku travku, lokalni, zvanični i latinski naziv. On na Rtnju sakuplja više od četrdeset lekovitih trava od maja do kraja septembra. Kao iz rukava reða nazive, vreme kad se beru, zna sve o načinu pripremanja, za šta je koja biljka dobra, koje mogu da se mešaju s kojim, a koje ne.

– Dugo sam u ovom poslu, sretao sam se i s beračima iz drugih krajeva, čitao i tvrdim da nigde u Srbiji na jednom ne postoji mestu toliko lekovitih trava kao na Rtnju – kaže Dobrica. – Rtanjski čaj raste kod nas još samo na dva mesta, ali nije tako aromatičan kao ovaj. Baš ovakvog ima jedino na istočnim planinama Urala i nigde više. Odličan je za lečenje bronhitisa, pospešuje cirkulaciju. U selu je ranije bilo više berača, sad to radimo samo nas troje. Nema ko da otkupljuje, a i kad se pojave toliko malo nude da više volim da sasušene trave poklonim nego ih prodam za tako malo para. A tvrdim da ovako zdravih i aromatičnih trava nema nigde u Srbiji. Ovo je ekološki jedan od najčistijih delova naše zemlje, Sokobanja je ekološka opština.

Na priču se nadovezuje Dobričin komšija Radomir Trifunović:  
   
– Ma ako država ne stane iza nas, ovo će uskoro da bude mrtav kraj. Rtanj je blago i potrebno je samo malo ulaganja da kraj živne. Kao slepo crevo smo. Evo imam dvadeset dva hektara zemlje, veliki deo je pod voćem, i svake godine sam u dilemi šta da zasadim i šta s voćem da radim. Kruške je ove godine ubio grad, ali je ostalo dovoljno za viljemovku. I to dobru. Idemo u moj podrum da se uverite. I dobra viljemovka je lek, kao i Dobričine trave.

   
Rtanjski čaj

Rtanjski čaj u narodu nazvan i planinski čubar, latinski Saturea montana iako uspeva i na Suvoj i Staroj planini, smatra se da su njegova lekovita svojstva najizraženija na Rtnju. Zbog bogatog sadržaja etarskog ulja, tanina, belančevina i ugljenih hidrata, ova biljka se koristi u lečenju dijabetesa, bolesti organa za disanje, varenje i mokrenje. U mestima podno ove planine, rtanjski čaj je poznat i kao afrodizijak, a u narodnoj medicini se koristi i kao lek za poboljšanje potencije.

Priprema se na nekoliko načina. Ako se u vrelu vodu stavi nekoliko osušenih grančica, onda je potrebno da odstoji oko pola sata, dok je filter kesici potrebno samo pet minuta. Meštani Mužinca osušenu biljku stavljaju u hladnu vodu, pa kad proključa, prekinu kuvanje. Preporučuju da se čaj pije s medom, jer se tako pojačava njegovo lekovito dejstvo.