Hari Poter iz Sokobanje

{mosimage}Svako jutro kad uðe u svoju vodenicu na rečici Gradašnici kod Sokobanje Golub Radovanović pogleda u tavanicu. Ako se preko noći navukla paučina dobro je – „Nečisti” je nije pohodio, ako je nema onda je to znak da su ðavoli boravili, pa valja, kažu, pozvati sveštenika da vodenicu okadi.

To je jedno od mnogih narodnih verovanja u vezi sa vodenicama koje su u srpskom narodu mitsko, kultno mesto gde se baja, vrača i uzimaju omaje. Radeći dugo u ovoj vodenici koju je nasledio od dede i oca i Golub Radovanović je malo-pomalo počeo da prihvata neka od verovanja, ili makar da ih samo istražuje i zapisuje. Tako je nastala i knjiga „Magijska šaputanja”, bajalice i vradžbine koje je Radovanović zapisivao od starijih žena iz ovog kraja. Jedna od „preporuka” sokobanjskih baka devojkama je da na Ðurðevdan doðu rano i uzmu vodu koja se rasprskava na vodeničkom točku da tom vodom poprskaju momka koji ceo život ostane vezan, omaðijan.

Sokobanjska vodenica podignuta je krajem osamnaestog veka, a otkupljena je za par volova od jednog Turčina 1833. godine. Od pre pet godina je pod zaštitom države, u njenoj neposrednoj blizini je crkvica i jedini sačuvani nadgrobni spomenik na staroslovenskom pismu koji datira iz 1648. godine. Vodenica je pre dve godine restaurirana i tako joj je produžen vek za još sto godina.

Na rečici Gradašnici nekada je bilo 13 vodenica sa 26 kamenova, sada je ostala samo ova jedna zahvaljujući Golubu Radovanoviću i njegovim precima.
„Moj otac i deda održavali su ovu vodenicu, a evo sada i ja. Kao suvlasnik imam i ugovor sa Sokobanjom da se ovde održavaju razni programi o magiji, književne večeri, turistička posela, izvorno narodno stvaralaštvo”, kaže naš sagovornik.

U vodenicu dolazi sve više dece i turista. Turisti da vide ovo etnomesto iz prošlih vekova, a deca da nauče nešto iz narodne tradicije i uživo pogledaju kako se nekada mlelo brašno, pravio hleb ili tkalo na razboju. Otkako je u škole uveden izborni predmet – čuvari prirode, poseta vodenici je postala deo nastavnih planova i za školarce iz Beograda i drugih mesta u Srbiji.

„Školske dece je sve više, ali je bajanja sve manje”, kaže Golub Radovanović. Mlad naraštaj ne veruje bapskim receptima za zaljubljivanje i za lečenje boleština, a babe izumiru. Nekada je samo u ovom sokobanjskom kraju bilo 36 žena vračara i jedan muškarac, sada je ih ostalo manje od deset. Još malo pa će izumreti, ostaće samo ono što je Golub zapisao i objavio u svojoj knjizi, za koju je recenziju napisao naš najpoznatiji stručnjak magijskih obreda i poznavalac basmi Južnih Slovena i drugih naroda dr Ljubinko Radenković iz Balkanološkog instituta.

Šta je basma? To je tekst bajalice, obično u stihu kojom se isteruje odreðena bolest, ali da bi se zapisala trebalo je prevazići jednu ozbiljnu prepreku. Naime, svaka žena koja se u Sokobanji bavila belom magijom veruje da će izgubiti moć ako je kaže drugome. Radovanović je bio vešt pregovarač, uspeo je da ih ubedi da će on basme samo zapisivati, ali da ih neće izgovarati, pa im tako neće ni oduzeti magiju.

Na primer, evo kako se bajanjem leči slepo crevo. Uzmu se tri kamena, beli, plavi i crveni, i njima se trlja predeo oko slepog creva i izgovara basma:
„Rasturi se muko/rasturi se nuždo/idi u lelej goru/ge petal ne popeva/ge magare ne riče/ge kuče ne laje/ge mačke ne mauču/ge ovce ne bleje/ge svinje ne grde/ge krave ne riču/tamo ima sofra nareðena/tamo ima zlaćane panice/tamo ima srebrne ložice/tamo idi, tamo da boraviš, beži izdat u Banat.
Da li je u Banatu povećan broj obolelih od slepog creva nismo istraživali, ali smo pitali vodeničara Goluba da nam objasni kako se paučina tako brzo hvata u vodenici kada se svaki dan unutrašnjost vodenice očisti. Ima li racionalnog objašnjenja ili su nečiste sile u pitanju?

„Uzrok je”, kaže on, „u sitnom brašnu koje leti kad se melje i pravi maglu, a od nje se paučina brzo hvata. Uveče sve očistim, ujutro je svuda paučina. Džaba što u ćošku držim ovog ðavola.”