Da se ne zaboravi!

Na današnji dan pre 10 godina NATO je započeo bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Dan početka agresije 24. marta 1999. godine označio je uspostavljanje presedana: regionalna organizacija upotrebila je oružanu silu protiv suverene države bez odobrenja Saveta Bezbednosti UN. To je bilo očigledno kršenje univerzalnih principa meðunarodnog prava, Povelje Ujedinjenih nacija, finalnog dokumenta akta OEBS i Pariske povelje. Agresija je preduzeta i kršenjem osnivačkog akta NATO iz 1949. godine kao i Ustava nekih zemalja, članica te vojne organizacije.

Tokom 78 dana vazdušnih udara poginulo je oko 3.500 od čega 2.000 civila, dok je oko 12.500 ranjeno – uglavnom žena i dece. Agresija NATO na Jugoslaviju, trajala je bez prekida 11 nedelja, oštećena je ili uništena infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture. Ukupna materijalna šeteta procenjena na nekoliko desetina do preko 100 milijardi dolara.

Kao neposredan povod na napada NATO poslužio je sukob policije sa pripadnicima terorističke „Oslobodilačke vojske Kosova“, u selu Račak 15. januara 1999. godine, kada je šef privremene posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijem Voker, pre zvanične istrage, pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih civila. Zvanični predstavnici Srbije su tvrdili da je u Račku došlo do sukoba policije i albanskih terorista. Ta verzija dogaðaja nikada nije opovrgnuta.

Tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana je posle sastanka Saveta NATO izdao naredbu za početak akcije pod nazivom Milosrdni anðeo. Napadi su počeli 24. marta 1999. godine nešto pre 20 sati. Jugoslovenska Vlada je ubrzo proglasila vanredno stanje a te prve noći gaðano je više od 50 vojnih i civilnih objekata u različitim delovima zemlje izmeðu ostalog u Prištini, Kuršumliji, Užicu, Danilovgradu, Novom Sadu, Pančevu, Podgorici, Kraljevu, Kragujevcu.

Vazdušnim napadama na Kosovu i Metohiji, stvoreni su uslovi da tzv. Oslobodilačka vojska Kosova, kojoj je logističku i vojnu podršku pružao NATO, napada Vojsku Jugoslaviju i civile. Alijansa je napada izvodila sa brodova u Jadranskom moru, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a u nekim operacijama učestvovali su i strateški bombarderi koji su poletali iz vojnih baza u Zapadnoj Evropi, Turskoj, pa i SAD.

Već 1. aprila srušen je jedan od simbola Novog Sada – Varadinski most, dva dana kasnije stradao je i Most slobode, dok je najstameniji Žeželjev most dugo odolevao bombama, ali je i on srušen krajem aprila.

U Kuršumliji je 2. aprila poginulo 13 civila, a 25 ranjeno. U bombardovanju Aleksinca 5. aprila pogunulo je 12, a ranjeno 50 ljudi.

Æuprija je bombardovana 8. aprila i tada je srušeno naselje sa oko 800 objekata, dok je sutradan u napadu na kragujevačku Zastavi povreðena 124 radnika. Grdelički most je bombardovan 12. aprila i to u trenutku dok je preko njega prelazio voz – 14 putnika je poginulo, a teško je povreðeno više od 20. NATO avioni su 14. aprila bombardovali dve kolone albanskih izbeglica na putu Ðakovica – Prizren i usmrtili 75, a ranili više od 100 civila.

Prilikom bombaradovanja Batajnice, 17. aprila jedan od projektila je usmrtio trogodišnju Milicu Rakić koja se nalazila u svojoj kući. U napadu na Niš 19. aprila poginuo je jedan civil, a 11 je teško ranjeno. Pogoðeno je i naselje izbeglica kod Ðakovice, kada je poginulo pet a ranjeno 19 osoba., a naselje izgorelo do temelja.

Tridesetog dana bombardovanja, 22. aprila, dve rakete pogodile su rezidenciju predsednika SRJ, a sutradan je dva sata posle ponoći pogoðena zgrada RTS-a u centru Beograda. Tom prilikom je poginulo 16 radnika RTS, a više njih pogoðeno. U napadu na Surdulicu, 27. aprila, poginulo je 20 civila, od toga 11 dece, a 200 osoba je povreðeno.

Beograd je najžešći udar pretrpeo 30. aprila, kada su pogoðene zgrade Generalštaba VJ i Republičkog MUP-a, srušen televizijski toranj na Avali i nekoliko privatnih objekata na Vračaru. Tri osobe su poginule, a 38 je povreðeno.

U mestu Murino na Limu poginulo je petoro ljudi, a od posledica ranjavanja preminula je još jedna osoba. U selu Lužane kod Prištine 1. maja poginulo je 40 i ranjeno 16 putnika autobusa koji je bombardovala NATO avijacija, dok je dva dana kasnije raketiran autobus na putu Peć-Kula-Rožaj. Poginulo je 20 putnika, od kojih su veći broj bila deca, dok su 43 osobe teže i lakše povreðene.

NATO je, kako je to kasnije objašnjeno „greškom“ 7. maja bombardovao Ambasadu NR Kine na Novom Beogradu. Troje kineskih državljana je poginulo, a sedam teško ranjeno. Iste noći, raketiran je Hotel Jugoslavija.

Industrijska zona Èačka bombardovana je 10. maja. Poginule su četiri osobe, a 13 je ranjeno. Sutradan, u napadu na industrijsku zonu u Nišu, poginule su dve osobe, a u centru Vladičinog Hana, dvoje gimnazijalaca. Još jedna kolona izbeglica bombardovana je 13. maja kod sela Koriša blizu Prizrena. Poginula je 81 osoba i povreðeno je više od 80.

Kazneno-popravni dom u Istoku bombardovan je prvi put 19. maja i tada su tri zatvorenika poginula a šestoro ranjeno. U novom napadu, posle dva dana poginula su 93 zatvorenika i čuvara, a ranjeno je oko 200.

Narednog dana pogoðen je Kliničko bolnički centar „Dr Dragiša Mišović“ na Dedinju, tri pacijenta i čuvar su poginuli, a veliki broj pacijenata i osoba je povreðeno.

U napadu na Aleksinac 28. maja, tri civila su poginula, a dvadesetak je ranjeno. U bombardovanju mosta na Velikoj Moravi u Varvarinu, 30. maja poginulo je 10 ljudi, meðu kojima i Sanja Milenković, učenica Matematičke gimnazije. Više od 40 ljudi je teško ranjeno. Surdulica je ponovo bombardovana 31. maja i tom prilikom su pogoðeni Sanatorijum za plućne bolesti i Dom staraca.

Centar Novog Pazara bombardovan je 1. juna, a u pogoðenoj stambenoj zgradi stradalo je 13 osoba, a 35 je povreðeno. Poslednje rakete na SRJ ispaljene su 9. juna u 19,30 sati na okolinu Uroševca, i još jedna sutradan, oko 13,00 sati na selo Kololec u opštini Kosovska Kameiica,

Tokom agresije je izvršeno 25.200 borbenih letova. U tim napadima učestvovalo je oko 1.100 borbenih aviona. Lansirano je oko 1.300 krstarećih raketa i bačeno 2.900 bombi. Izručeno je 36.000 kasetnih bombi i 15 tona municije sa radioaktivnim primesama. Bačeno je ukupno 20.000 tona razornog eksploziva.

U bombardovanju je uništeno 45 mostova, 28 železničkih mostova i 148 stambenih i fabričkih objekata. Stradalo je više od 300 škola, više desetina bolnica, zgrade državnih organa.

Za vreme bombardovanja posredstvom meðunarodnih pregovarača voðene su i diplomatske aktivnosti u cilju prekida ratnih dejstava. Nakon dugih pregovora, predstavnici SRJ su obezbedili meðunarodne garancije za suverenitet na Kosovu i Metohiji, koje su kasnije pretočene u Rezoluciju 1244 UN.

Predstavnici VJ i NATO, potpisali su u Kumanovu vojno-tehnički sporazum, kojim je precizirano povlačenje snaga Vojske Jugoslavijs sa Kosmeta i ulazak meðunarodnih vojnih i civilnih snaga, pod kontrolom Ujedinjenih nacija u Pokrajinu.

Deset godina posle okončanja bombardovanja, na Kosmetu se i dalje pale i uništavaju srpske crkve i manastiri, čak i oni pod zaštitom UNESKO-a. Nije omogućen povratak oko 245.000 proteranih Srba, Roma, Egipćana i dr. a oni koji su ostali žive u veoma teškim uslovima bez elementarnih prava.

Vlada Republike Srbije utvrdila je program obeležavanja Dana sećanja na stradale u NATO bombardovcanju SR Jugoslavije. Komemoratlvnim i prigodnim skupovima odaće se počast svim stradalima i položiće se venci. U svim osnovnim i srednjim školama; u Republici, učenici, nastavnici, profesori, obeležavaju ovaj Dan sećanja.