Da li ste znali..?

Da li ste znali da u vašoj sredini, u prelepoj Sokobanji ispod misteriozne i impozantne planine Rtanj, jedan vaš zemljak ulepšava okolnu prirodu i gradi prilaze izvorima hladne i lekovite vode na svoj račun?

Pre mnogo godina  se uputio u svet kao i mnogi drugi da zaradi za bolju egzistenciju i sa namerom da se jednoga dana vrati u svoj rodni kraj. On godinama živi i radi u Australiji a sada kao penzioner – kada ozeleni šuma i doðe leto on krene preko mora da obiðe staru porodičnu kuću u selu Rujnik i ode do Sokobanje da se nadiše planinskog vazduha i napije hladne i lekovite vode banje i okolnih izvora.

Tako je pre par godina posmatrao ljude koji su sa mukom prilazili jednom obližnjem izvoru (Vodomara) da zahvate vodu ali se zemlja odronjavala-i čudio se da nije godinama niko imao dobru volju i malo truda – te je rešio da ga betonira i napravi laksi prilaz.Ljudi su sve više dolazili a u znak zahvalnosti njemu – izvor su nazvali Rujnik po imenu njegovog rodnog sela. Nedaleko od izvora u šumi napravio je i letnju kuhinju pod starim Sokogradom – koju obilaze putnici namernici i po nekad šumar da zalozi vatru i ogreje ruke.

E čitalac će se pitati -zašto se ne vrati Sava nazad kada mu toliko nedostaje naša rodna gruda? Onaj ko nije nikada krenuo iz zemlje neće razumeti da naši emigranti živeći godinama van zemlje-osnuju porodicu po dolasku, zidaju kuce, izrode decu, imaju unuke, a ta deca pohaðaju ovde školu gde ih uče da vole ovu zemlju jer drugu zemlju svojih roditelja često i ne poznaju iako znaju da govore jezik roditelja. Ono što ne poznaju (zemlju predaka) ne mogu ni da vole. I tako sudbina emigranata je da ostanu u tuðini u kojoj su zauvek stranci. Èesto se cuje komentar "kada bi mogli da napravimo jednu zemlju od ove nase dve idealno bi živeli". Ovako sa prikrivenom tugom odlazimo nazad u stari kraj na ognjista pradedova i vraćamo se u zemlju koja nam je pruzila mogucnost da brže doðemo do željenog cilja.

Tako i naš zemljak Sava kad doðe jesen i počnu hladni vetrovi krece teška srca nazad u Australiju. Ono sto je najteže da se prizna je da smo zauvek stranci u tuðini posle desetina godina provedenih izvan matične zemlje i stranci u sopstvenom rodnom kraju.

Autor: Ljilana Stanikić